Iza svake administrativne barijere u centrima za socijalni rad stoji konkretan čovek - često dete sa invaliditetom ili star čovek - koji ostaje bez onoga što mu pripada po zakonu. Levica, pozivajući se na revizorski nalaz, traži reviziju centara za socijalni rad, tvrdeći da su ranjivi građani „žrtve nefunkcionalnosti i nekoordinisanosti među institucijama".

Nalazi su konkretni i teški. Umesto da centri sami obezbede dokumente koje imaju drugi državni organi, oni teraju građane da trče od šaltera do šaltera, sa dodatnim troškovima i izgubljenim vremenom - „administrativni lavirint" koji mnogi jednostavno odustaju da prođu. Isti problem se ponavlja kod dodataka za stanovanje, naknada za invaliditet i socijalne sigurnosti za stara lica.

Ali najparadoksalniji deo je gde završava novac. Zbog odsustva razmene podataka među institucijama, državna sredstva stizala su do ljudi koji ne ispunjavaju uslove. Bez saradnje sa MUP-om, minimalnu garantovanu pomoć dobijali su vlasnici vozila koji ne bi trebalo da je uzimaju. Bez povezivanja sa penzionim fondom, 190 korisnika istovremeno je uzimalo i socijalnu pomoć i penziju - neosnovane isplate od 10,7 miliona denara.

Evo surove matematike jednog disfunkcionalnog sistema: dok dete sa invaliditetom čeka mesecima na mišljenje lekarske komisije, novac bez problema teče tamo gde ne treba. To nije samo loša organizacija - to je sistem koji kažnjava one kojima je najpotrebniji, a nagrađuje one koji umeju da se provuku. Ko će odgovarati za tih 10,7 miliona, i još važnije - ko će odgovarati za izgubljeno dostojanstvo ljudi ostavljenih da lutaju kroz lavirint?