Na vrhuncu karijere, kada joj je sve išlo od ruke, telo Dženifer Lopez jednostavno se isključilo. Godine 2002, posle oko 98 dana rada bez ijednog slobodnog dana - snimala je filmove, radila album „J.Lo" i jurila po promocijama - doživela je potpun fizički kolaps na samom snimanju. Priča koju sada priča poučna je upravo zato što nije o neuspehu, već o ceni uspeha koju niko ne vidi.

„Svaki put kad bih išla ka sceni, primećivala sam da mi srce malo ubrzava", seća se ona. Kulminacija je došla kada se vratila u prikolicu posle jedne intenzivne akcione scene. „Sela sam i odjednom nisam mogla da vidim. Kao da su mi nešto stavili pred oči i nisam mogla da fokusiram. I nisam mogla da se pomeram." Potpuno paralizovana i slepa, pozvala je svoju dugogodišnju prijateljicu i asistentkinju Arlin, koja je u prvi mah pomislila da se šali. „Arlin, ne mogu da se pomerim. Ne mogu da vidim", morala je da ponovi.

U bolnici, nakon što su isključili neurološke uzroke, lekari su utvrdili da je reč o totalnom fizičkom kolapsu od iscrpljenosti. „Ne, nisi luda - isključila si se", rekao joj je lekar. Preporuka je bila jedna i jasna: drastično da smanji obim posla. Telo je poslalo račun koji je um odbijao da pročita mesecima.

Lopez priznaje da se kolaps poklopio i sa psihičkim teretom posle proboje uloge u „Seleni" iz 1997. godine. „Tada sam počela da imam napade panike", kaže ona. „Život ti se promenio na način koji više ne možeš da kontrolišeš... i ne možeš da se vratiš nazad." Scena poznata ne samo zvezdama - svako ko gori na poslu dok ne padne razume poruku. Ponekad je najskuplja lekcija ona koju ti telo drži kada um odbija da sluša.