Više od 35 godina makedonsku političku scenu dominiraju dve partije - VMRO-DPMNE i SDSM. Jedna je formirana 1990. godine, druga 1991, a zajedno su vladale gotovo ceo period od nezavisnosti do danas. Ali, uprkos brojnim obećanjima, reformama i političkim obračunima, mnogi od ključnih problema ostaju isti.

Ako se računaju i tehničke vlade i prelazni periodi, brojke mogu varirati za nekoliko meseci, ali generalno:

• SDSM je vladao oko 17 godina
• VMRO-DPMNE je vladao oko 15 godina

Kada je SDSM na vlasti, krivica se traži kod VMRO-DPMNE. Kada VMRO-DPMNE dođe na vlast, ponovo se upire prst u prethodnu vladu. Tako, decenijama unazad, građani slušaju ista opravdanja, dok se odgovornost stalno prebacuje sa jednih na druge.

U međuvremenu, institucije, administracija, javna preduzeća i razni centri moći ostaju duboko isprepletani u sistem koji se teško menja. Umesto prave transformacije, često se stvara utisak da se menjaju samo ljudi na vrhu, dok način funkcionisanja ostaje isti.

Posledice su vidljive: iseljavanje mladih, nedovoljne investicije, problemi u energetici, zdravstvu, obrazovanju i pravosuđu. Posle tri i po decenije, građani imaju pravo da pitaju da li je problem u pojedinačnim vladama ili u samom sistemu koji stalno proizvodi iste rezultate.

Posle više od tri decenije vladavine VMRO-DPMNE i SDSM, građani sve češće postavljaju isto pitanje - gde su veliki projekti koji su trajno promenili Makedoniju? Uprkos hiljadama pres-konferencija, obećanja i međusobnih optužbi, država se i dalje suočava sa istim problemima: iseljavanje mladih, slaba industrijska baza, energetska zavisnost i nedovoljna transparentnost.

Još veći problem je što javnost sve teže dolazi do informacija o odlukama koje direktno utiču na državu. Ugovori, koncesije, privatizacije, energetski projekti, infrastrukturni zahvati i drugi važni dokumenti često su nedostupni ili se kriju iza obrazloženja o poslovnoj tajni, poverljivosti ili zaštiti interesa trećih lica.

U državi u kojoj građani plaćaju račune, poreze i posledice političkih odluka, ne sme skoro sve da bude tajna. Transparentnost treba da bude pravilo, a ne izuzetak. Umesto otvorenih institucija, javnost dobija zatvorena vrata i ograničen pristup informacijama od javnog interesa.

Upravo zato raste sumnja da najveći problem nije koja partija je na vlasti, već kultura vladavine koja se gradila godinama. Kada projekti nisu dovoljno vidljivi, a dokumenti nisu dovoljno dostupni, građani imaju pravo da sumnjaju i da traže odgovore.

Demokratija se ne meri brojem pres-konferencija, već time koliko je vlast spremna da otvori dokumente, ugovore i institucije pred javnošću. A upravo tu Makedonija još uvek ima ozbiljan problem.