Proširenje Evropske unije sve više liči na politički ćorsokak. Umesto procesa zasnovanog na jasnim kriterijumima, reformama i ekonomskom razvoju, danas se svaka država kandidat suočava sa različitim dodatnim zahtevima, istorijskim sporovima i bilateralnim uslovljavanjima.

Od Makedonije se traže ustavne izmene i rešavanje istorijskih pitanja sa Bugarskom. Srbija je uslovljena Kosovom. Crna Gora se suočava sa zahtevima Hrvatske. Bosna i Hercegovina je talac unutrašnjih podela, a Albanija dugih institucionalnih reformi.

Sa svakim novim proširenjem stvara se mogućnost da neka zemlja-članica postavi nove uslove svom susedu. Tako proces postaje beskonačan, jer svaki nerešeni istorijski spor, manjinsko pitanje ili teritorijalno neslaganje može da se pretvori u veto.

Dodatni problem je što iza dela ovih sporova stoje i širi geopolitički interesi. Velike sile imaju svoje strategije na Balkanu i često podržavaju pozicije koje odgovaraju njihovim nacionalnim interesima. Zbog toga su mnoga pitanja koja izgledaju bilateralno zapravo deo šire političke igre.

Dok Evropska unija ne uspostavi jasna i jednaka pravila za sve kandidate, proširenje će ostati talac nacionalnih ambicija, istorijskih sporova i političkih obračuna. A kada proces zavisi od saglasnosti više od dvadeset država, svake sa svojim interesima, postavlja se pitanje da li sadašnji model uopšte može da dovede do konačnog rešenja.

Zato danas sve više građana Balkana gleda na evropsku perspektivu ne kao na realan cilj sa jasnim rokom, već kao na proces koji se stalno odlaže i udaljava.

Sve dok zemlje Zapadnog Balkana nemaju jasnu alternativu Evropskoj uniji, teško je očekivati da će region biti tretiran kao ravnopravan partner. U politici i diplomatiji, poštovanje najčešće proizlazi iz mogućnosti izbora, a ne iz zavisnosti.

Godinama države Balkana ponavljaju istu poruku - da je članstvo u EU njihov jedini strateški cilj. Ali kada jedna strana nema drugu opciju, a druga nema rok za donošenje odluke, pregovaračka pozicija postaje neravnopravna. Tada se uslovi lako množe, rokovi se produžavaju, a proces se pretvara u beskonačno čekanje.

Istorija pokazuje da najveće poštovanje dobijaju oni koji imaju izbor, a ne oni koji zavise od jedne jedine vrata. Ako Zapadni Balkan izgradi realne alternative za razvoj i ekonomski napredak, onda će i odnos prema regionu biti drugačiji. U suprotnom, rizik je da proširenje ostane proces bez jasnog kraja, a Balkan da nastavi da čeka pred vratima Evrope ne znajući kada će se ona konačno otvoriti.