Niko ne može bolje da predvidi budućnost od istorije. Ona je jedini svedok koji je već video posledice odluka koje su ljudi donosili kroz vekove.

Istorija nas uči da nijedna država nije oslabila zato što je imala previše mladih, obrazovanih i radno sposobnih ljudi. Naprotiv, države su počinjale da gube snagu kada su gubile sopstveni ljudski kapital, kada su mladi odlazili, a institucije nisu uspevale da stvore uslove da oni ostanu i grade budućnost kod kuće.

Danas, kada se Makedonija suočava sa ozbiljnim demografskim padom i iseljavanjem, vredi pogledati iskustva drugih zemalja.

Zato je najvažnija lekcija jednostavna: država koja ne ulaže u svoje ljude, pre ili kasnije moraće da traži ljude na drugom mestu. A to je lekcija koju je istorija ponovila bezbroj puta i koju niko ne može bolje da objasni od same istorije.

Danas se Evropa sve češće suočava sa posledicama nekontrolisane migracije, nedovoljne integracije i pogrešnih demografskih politika. Belfast, delovi Švedske, Brisel i mnogi drugi evropski gradovi pokazuju koliko brzo mogu da se stvore društvene tenzije kada država nema dugoročnu strategiju.

Zato Makedonija mora da uči iz iskustava drugih. Umesto da ponavljamo tuđe greške, treba da stvorimo uslove da mladi ostanu, da formiraju porodice i da grade budućnost ovde.

Ako Makedonija ostaje bez mladih ljudi, rešenje ne sme da bude pomirenje sa njihovim odlaskom, već borba za njihov povratak.

Tačno je da svaka ekonomija ima potrebu za radnom snagom i da prazna radna mesta neko na kraju mora da popuni. Ali pravo pitanje je zašto hiljade mladih Makedonaca svake godine napuštaju državu. Umesto da se priča ko će ih zameniti, potrebno je da se priča kako da se vrate i zašto odlaze.

Pre nego što govorimo ko će zameniti mlade koji odlaze, moramo se zapitati zašto oni uopšte odlaze.

Razlozi su dobro poznati i građani ih osećaju svaki dan: niske plate u poređenju sa Evropom, ograničene mogućnosti za profesionalni napredak, partizacija institucija, korupcija, osećaj nepravde, zagađenje, problemi u zdravstvu i obrazovanju, kao i nepoverenje da stvari mogu da se promene na bolje.

Mnogi mladi ne napuštaju Makedoniju zato što ne vole svoju državu, već zato što žele bolji život, veću sigurnost i jasniju budućnost za svoje porodice. Oni odlaze tamo gde veruju da se trud više ceni, zakoni važe za sve i gde ima više mogućnosti za lični i profesionalni razvoj.

Zato pravo pitanje nije ko će zameniti mlade koji odlaze, već šta država treba da uradi da bi oni ostali. Ako ne uklonimo razloge za iseljavanje, svake godine ćemo gubiti nove generacije, a problem će postajati sve veći.

Makedonija ne treba da se takmiči sa drugim državama po tome koliko radnika može da uveze, već po tome koliko svojih građana može da zadrži i vrati nazad kući.

Niko nema pravo da određuje budućnost Makedonije u pogrešnom pravcu. Nijedna vlast, nijedan političar, nijedna generacija ne sme da se pomiri sa tim da mladi odlaze, a država traži zamenu za njih.

Makedoniju ne grade statistike, već ljudi. Njena najveća vrednost nisu prirodni resursi, već mladi, obrazovani i sposobni građani. Zato je obaveza svake vlasti da stvara uslove da oni ostanu, da se vrate i grade svoju budućnost ovde.

Pravi put nije prihvatanje iseljavanja kao neminovnosti, već borba protiv uzroka koji teraju mlade da odu. Istorija pamti države koje su zadržale svoje ljude, a ne one koje su se pomirile sa njihovim odlaskom.

Sudbinu Makedonije treba da stvaraju njeni građani, pre svega mlade generacije koje će živeti, raditi i razvijati državu u decenijama koje dolaze.