U urbanizovanim zonama, infrastruktura treba da bude obezbeđena i razvijena od strane operatora, a ne da se prebacuje kao teret na pojedince. Umesto toga, stvara se utisak da se priključak koristi kao mehanizam za finansiranje mreže, bez jasnih kriterijuma i bez transparentnog obračuna.

Dodatno zabrinjava činjenica da ne postoji jednak tretman. Dok su jedni objekti priključeni bez ovakvih troškova, drugi - u neposrednoj blizini - se suočavaju sa zahtevima od hiljada ili čak milionskih iznosa.

Ovo otvara ozbiljna pitanja: kako se utvrđuje cena za priključak, da li se koriste najskuplja moguća rešenja i da li se namerno biraju udaljenije tačke za priključivanje sa ciljem da se uveća trošak?

Građani već reaguju, investitori se povlače, a razvoj energetike i građevinarstva se dovodi u pitanje. Umesto da se podstiče izgradnja i proizvodnja električne energije, stvaraju se barijere koje direktno koče ekonomiju.

U konkretnim slučajevima, za priključak obične privatne kuće traže se i do 3.500 evra, iako na samo nekoliko desetina metara već postoje priključeni objekti i ista se gradi u urbanizovanom području (Vinica). Umesto jednostavnog priključivanja na postojeću mrežu, od građana se traži da plaćaju sume koje nemaju nikakvu logičnu vezu sa realnim troškovima.

Za priključak solarne centrale, u urbanizovanom području sa važećim urbanističkim planom i plaćenim komunalijama, traže se skoro 1 milion evra. Da, milion evra - samo za priključak na mrežu koja već postoji. Niko ne vodi red da priključak nadmašuje investiciju i da EVN i nadležni suštinski među redovima poručuju otkažite se. Iako i u ovom slučaju ima rešenje koje i EVN ga zna.

Umesto da se iskoristi postojeća mreža u blizini, određuju se udaljene tačke za priključak, čime se veštački uvećava cena. Investitori se dovode u situaciju da plaćaju za izgradnju dalekovoda, trafostanica i kompletne infrastrukture - koja na kraju ne pripada njima, već ostaje u vlasništvu operatora.

Građani plaćaju hiljade evra za priključak običnih kuća. Investitori se suočavaju sa zahtevima od stotina hiljada i milionskih suma za solarne centrale. U isto vreme, nema jasnih i transparentnih objašnjenja kako se formiraju ove cene, niti da li postoje jeftinija tehnička rešenja.

Prema zakonu, kada država ima vlasništvo - čak i delimično - postoji jasan javni interes i obaveza za institucionalni nadzor. To znači da Državni zavod za reviziju ne samo da ima pravo, već ima i zakonsku obavezu da izvrši reviziju rada EVN-a.

Bez revizije - nema odgovora.

A bez odgovora - postoji ozbiljna sumnja da sistem ne funkcioniše u interesu građana.