Udruženje „Animal Rescue Project" alarmira zbog dva uginula psa pronađena u skopskoj opštini Kisela Voda. Lokacija - blizu stambenih objekata, na stazama koje građani svakodnevno koriste. Sumnje: namerno trovanje. Nije prvi slučaj. Nije poslednji. Ovo je scenario koji opština Kisela Voda i susedne opštine gledaju više puta godišnje.

Pitanje koje se retko postavlja glasno je jednostavno. Ko truje pse? Nisu lovci - lovci imaju svoje metode. Nisu veterinari - oni mogu to humano da urade u klinikama. Nije sirotinjska zaštita - zakon ih obavezuje na jasne procedure. Ostaje jedna ozbiljna mogućnost - građani koji ne žele beskućne pse u svojoj sredini, i koji su odlučili da to reše svojim metodama.

To je teško pitanje. Ne zato što beskućni psi nemaju problema - imaju. Mogu biti opasni, posebno u grupama. Mogu napadati decu. Mogu prenositi besnilo. Briga o njima je nadležnost opštine i Ministarstva za poljoprivredu. Kada sistem ne radi - kada se ne sterilišu, ne smeštaju u prihvatilišta, ne vakcinišu - građani ostaju sami sa problemom. I tada počinje ciklus trovanja.

Opština Kisela Voda ima program za rad sa beskućnim psima. Na papiru. Sterilizacija, čipovanje, vakcinacija. U praksi - program pokriva možda 20 odsto ukupne populacije. Preostalih 80 odsto živi i razmnožava se. Svake godine, nova generacija. Zima je teška. U narednim prolećima - više pasa, više sumnji, više leševa.

Udruženja za zaštitu životinja redovno traže strože sankcije za trovače. Po zakonima Makedonije, to je zlostavljanje životinje - kazna može ići do 3 godine zatvora za teške slučajeve. U praksi - skoro nikad niko ne odgovara. Dokazi su teški. Svedoka često nema. Istražni timovi su preopterećeni drugim slučajevima. Rezultat - trovači ostaju na slobodi, psi nastavljaju da umiru.

Za građane Kisele Vode koji vide težak slučaj, pitanja treba da budu šira. Ne „ko je to uradio?" - na to nikada nećemo dobiti odgovor. Nego „Zašto opština i danas nema funkcionalan sistem?" Pitanje političke volje i budžeta. Današnji uginuli psi nisu iznenađenje. To je očekivana posledica jednog sistema koji godinama prećutno prihvata da volonteri i građani preuzimaju ono što institucije treba da rade. I svake proleti - isti obrazac, isti naslovi, ista prazna obećanja.