Prema Dimovskom, direktoru Direkcije za tehnološko-industrijske razvojne zone, prosečna plata u TIR zonama za 2025. godinu povećana je za 6 odsto. To je poruka koju vlada želi da podeli kao uspeh. Ali to je samo polovina slike. Druga polovina je da su iste godine dve velike kompanije - Dura i Aptiv - povukle se iz zona.

Počnimo sa pozitivnom stranom. Šest odsto rasta plate je realno. Nije revolucionarno, ali je iznad inflacije (oko 4 odsto). To znači da realna kupovna moć radnika u TIR zonama porasla je oko 2 odsto. Na nacionalnoj skali, to je dobra vest. Makedonske plate u industrijskom sektoru tradicionalno zaostaju za regijom, i svako poboljšanje je dobrodošlo.

Ali kontekst je ono što nije u naslovu. Dura je automobilska komponentna kompanija koja je imala nekoliko stotina zaposlenih u Skoplju. Aptiv je softverska i elektronska kompanija sa još većom pozicijom u zemlji. Obe najavile odlazak ili smanjenje. Razlog zvanično je „restruktuiranje globalne strategije". Nezvanično: više cene energije, promene u evropskoj automobilskoj industriji, i nekonkurentne plate u Makedoniji u poređenju sa Bugarskom i Rumunijom.

Dimovski tvrdi da osim Dure i Aptiva, nema drugih najava za odlaske. To je izjava koja se ponavlja - i svaki put to je klasičan način političke komunikacije. Kaže se „nema drugih" u ovom trenutku, sa nadom da drugi neće najaviti do sledeće objave. Realnost je drugačija. Još nekoliko kompanija je u pregovorima za smanjenje. Imena još nisu javna.

Promena u konceptu, kako je rekao direktor, znači nešto konkretno. Stari model - 10-godišnje oslobađanje od poreza, jeftina radna snaga, minimalna regulacija - više ne radi. Bugarska i Rumunija imaju jeftiniju radnu snagu. Mađarska i Češka imaju kvalifikovaniju radnu snagu. Makedonija se nalazi između - nije najjeftinija, nije najkvalifikovanija. I zato kompanije idu tamo gde je jedna od dve prednosti izraženija.

Šta to znači za radnike koji su ostali? Kratkoročno - više plate. Kada kompanija vidi da može izgubiti radnu snagu, plata raste. To je ekonomska realnost. Dugoročno - neizvesnost. Zone gube kompanije. Zamene su rizik. Možda će novi doći, možda ne. Ministar kaže da će menjati koncept. Ali menjanje koncepta ne može da se desi preko noći. Može trajati godinama. U međuvremenu - 6 odsto rasta danas može postati 0 odsto za dve godine. I to je realnost industrijskih zona u maloj zemlji koja nema prednosti osim jeftine energije i jeftinih plata - i jednu je već izgubila.