Decenijama se Francuska predstavljala kao jedan od najglasnijih svetskih branitelja demokratije, ljudskih prava i prava na protest. Od Afrike do Bliskog istoka, od Balkana do drugih delova Evrope, Pariz je često slao poruke tuđim vladama: slušajte građane, poštujte demonstrante i ne upotrebljavajte prekomernu silu.

Mladi ljudi tražili su bolje uslove za obrazovanje i da institucije čuju njihove probleme. Prve veće reakcije stigle su od učenika i obrazovnih zajednica nezadovoljnih nedostatkom nastavnika, izgubljenim časovima, prenatrpanim učionicama i različitim uslovima obrazovanja između bogatijih i siromašnijih delova Francuske.

Na policijske intervencije deo demonstranata počeo je da odgovara otporom. Pojavile su se barikade, bacanje predmeta, paljenje kontejnera i uništavanje imovine. Policija je odgovorila dodatnom silom i privođenjima.

Kada su mladi prvi put izašli na ulice, institucije su imale priliku da ih pozovu na razgovor, da čuju njihove zahteve i javno ponude konkretna rešenja. Tada su protesti još mogli da se vrate sa ulica u učionice i pregovaračke sale.

Vlast je dozvolila da nezadovoljstvo iz škola preraste u nacionalnu krizu, dijaloga nema, a politička odgovornost i ostavke su sasvim legitimni.

Činjenice pokazuju koliko je daleko otišla kriza. Protesti su se proširili na više od 1.200 srednjih škola, a od ponedeljka je privedeno više od 5.000 ljudi, uglavnom tinejdžera. Istovremeno, stotine pripadnika bezbednosnih službi su povređene, a deo protesta prerastao je u ozbiljno nasilje.

Vlast ima pravo i obavezu da spreči paljevine, uništavanje imovine i napade na policajce, nastavnike ili druge građane.

Francuska ne treba da razgovara samo o tome kako da zaustavi proteste, već i o tome ko snosi političku odgovornost što je kriza stigla dovde.

Ostavka u demokratiji nije priznanje da je država kapitulirala pred ulicom. Ona može biti način da političari preuzmu odgovornost za sopstvene odluke i propuste.

Ako za ovakvu krizu niko ne ponese političku odgovornost - zbog čega se onda uopšte podnosi ostavka u demokratiji?