Karkason ima dugu biografiju: kraljevska tvrđava, granica između Francuske i Aragona i, pre samo dva veka, mesto jedne od najvećih restauracija spomenika u Evropi. Kada je srednjovekovni grad bio pred rušenjem, arhitekta iz 19. veka Viole-le-Dik pola veka ga je obnavljao, vraćajući mu izgled iz srednjeg veka - ali kroz svoju romantičarsku viziju. UNESKO ga je stavio na listu svetske baštine 1997. godine. Sada njegov ogromni zamak taj status deli sa sedam mnogo manje poznatih tvrđava, objedinjenih pod imenom „Kapetske kraljevske tvrđave Langedoka”.

Agilar, Lastur, Monsegir, Pejrpertiz, Pjilorans, Keribis i Term sede na planinama, grebenima i stenovitim izbočinama, neke gotovo stopljene sa pejzažom ove istorijske oblasti na jugu Francuske. To su druga lica utvrđene teritorije oko Karkasona - i dobar razlog da se putovanje ne završi pred njegovim zidinama.

Agilar i Lastur. Na brdu u Korbijeru, kraj Tišana i među vinogradima apelacije Fitu, Agilar je mala, ali strateška tvrđava koju je francuska kruna uključila u svoj odbrambeni sistem. Zajedno sa Keribisom, Pejrpertizom, Pjiloransom i Termom činila je takozvanih „pet sinova Karkasona”, koji su čuvali prelaze ka jugu, na granici sa Aragonom. Danas su tamo ruševine, ali se struktura jasno čita: dva prstena zidina i kule koje prate profil brda, bez rekonstruisanih enterijera i bez lažne srednjovekovne scenografije. Lastur, pak, nije jedan zamak nego četiri na jednoj planini: na grebenu Montanj Noar nižu se Kabare, Tur Režin, Surdespin i Kertinje, do kojih se ide peške obeleženim stazama iz malog sela.

Monsegir. Katari su od njega napravili jedno od svojih glavnih utočišta, i tu se 1244. godine odigrala jedna od presudnih epizoda Albigenškog krstaškog rata: posle višemesečne opsade, tvrđava je pala pred trupama francuske krune. Zamak koji se danas vidi je kasniji. Do stenovitog grebena na preko 1.200 metara nadmorske visine penje se peške, za oko 35 minuta, a tvrđava se obilazi samostalno, bez vodiča. Muzej u selu dopunjuje priču o mestu i o katarima. Ovde kamenje ne priča bajke o vitezovima, već o opsadi i porazu.

Pejrpertiz i Keribis. Pejrpertiz ne izgleda kao da je sagrađen na planini, nego kao da je zalepljen za nju. Zidine se protežu preko 300 metara krečnjačkim grebenom, na oko 800 metara visine, a stepenice Svetog Luja, isklesane direktno u steni, vode do najvišeg dela tvrđave. Sa njegovog vrha u daljini se vidi silueta Keribisa, njegovog glavnog rivala i jednog od poslednjih bastiona povezanih sa katarima. Sa prevoja Mori, kratkim skretanjem od Kikunjana, strma staza vodi do tri prstena zidina i masivne glavne kule, u čijem se gornjem delu krije gotička sala sa svodom koji se oslanja na jedan jedini kružni stub.

Pjilorans i Term. Do Pjiloransa se ide peške kroz šumu, sve dok se među drvećem ne pojave prve zidine i kule uklopljene u stenu. Mesto je bilo utvrđeno još pre nego što ga je francuska kruna sredinom 13. veka uključila u odbranu prema Aragonu. Unutra su sačuvane zidine, kule, stepenice i prolazi na više nivoa, a vojnu funkciju tvrđava je izgubila pre više od tri veka. Term je, pak, gotovo četiri meseca izdržavao opsadu trupa Simona de Monfora 1210. godine, pre nego što je pao. Sedi iznad klisura Termenea i, iako je ruševina, njegov položaj sam objašnjava zašto je bio toliko važan.

Ovo nije putovanje za one koji traže rekonstruisane sale i kostimirane vodiče. To je putovanje za noge i za pogled, od stene do stene. A dok Francuska od ruševina pravi svetsku baštinu i pešačke rute, teško je ne zapitati se: koliko srednjovekovnih tvrđava na Balkanu još čeka da neko bar postavi tablu i obeleži stazu do njih?