23. juna 1991. godine, u katedrali Nidaros u Trondhajmu, kralj Harald V i kraljica Sonja od Norveške klekli su pred oltarom za blagoslov - ne krunisanje, ne vojna ceremonija, već tih religiozni čin. Danas prolazi 35 godina od tog dana, i norveška monarhija ih obeležava sa sasvim drugačijim izazovom od onog koji je imala tada.

Ono što je 1991. bilo revolucionarno - monarhija koja se odrekla militarističkog sjaja prethodnih generacija i htela da bude bliža narodu - danas je norma. Harald je tada obišao južnu i severnu Norvešku u putovanjima koja su trajala desetine dana, srednjovekovna tradicija koja simbolizuje direktnu vezu između krune i građana. „Dobiti Božji blagoslov nad našim radom bio je veliki izvor snage", seća se kralj.

Ali trideset pet godina kasnije, idila je napukla. Kraljevski par je u dubokoj starosti, prestolonaslednica Mete-Marit nedavno je imala transplantaciju pluća, a krivične optužbe protiv Mariusa Borga, sina prestolonaslednice iz prethodne veze, bacaju senku na celu instituciju. Norveški parlament je čak doneo reforme koje princezi Ingrid Aleksandri dozvoljavaju da vlada kao regent kada bude potrebno.

Monarhije žele da izgledaju večne, ali i one stare kao svi mi. Norveška, sa svom svojom skromnošću i popularnošću, sada pokazuje da ni najmirnija kruna nije imuna na bolest, skandal i vreme. Pitanje koje Skandinavija tiho sebi postavlja isto je ono koje postavljaju sve moderne monarhije: do kada će tradicija biti dovoljan razlog da institucija opstane?