Huan Tamaris preminuo je u osamdeset trećoj godini u bolnici „Kliniko San Karlos” u Madridu. Vest je objavila njegova ćerka Ana, na društvenim mrežama, rečenicom koja vredi više od svakog zvaničnog nekrologa: „Sa ogromnom tugom danas se opraštam od svog oca Huana Tamarisa, neverovatnog čoveka, mnogo voljenog i poštovanog od svih.”

Za generacije Španaca on nije bio iluzionista. Bio je čovek sa televizije sa dugom kosom, šeširom i smehom koji je pucao pre nego što se trik uopšte završio. Od sedamdesetih do devedesetih Tamaris je držao špansku televiziju kartama i držanjem pauze - dvema stvarima koje mu danas nijedan montažer ne bi dozvolio.

Ono što malo ko van struke zna jeste da je bio i teoretičar. Pisao je priručnike i teorijska dela o magiji, o nečemu što većina ljudi smatra zabavom, a ne disciplinom sa sopstvenom literaturom. Među majstorima karata njegovo ime se izgovara sa težinom koju retko dobija neki španski umetnik u bilo kojoj grani.

U intervjuu za „El Pais” iz 2019. godine ispričao je da je studirao fiziku, a sanjao o filmu. Magija je došla pre oboje: sa četiri ili pet godina video je predstavu u Madridu, a sa šest je od tri kralja tražio kutiju sa trikovima. Iz te kutije izašla je karijera duga šezdeset godina.

Od njegovo četvoro dece samo je Ana nasledila opsednutost. Ona danas vodi Veliku školu magije koja nosi njeno ime. To je jedina vrsta nasledstva koja u ovoj profesiji uopšte nešto znači - niko ne nasleđuje trik, nasleđuje se samo strpljenje da se isti potez vežba hiljadu puta.

Tamaris nije imao računicu koja se danas uči u svakoj agenciji za sadržaj. Nije imao kratku formu, nije imao kuku u prve tri sekunde. Imao je duga objašnjenja, glasan smeh i potpunu veru da će publika izdržati. Izdržala je, šezdeset godina. Pitanje koje je ostalo da visi jeste da li bi mu danas neko uopšte dao toliko vremena na ekranu.