Decenijama nam se ponavlja da je dugovecnost zbir tri stvari: hrana, kretanje, san. Sada u tu racunicu ozbiljno ulazi cetvrta - s kim razgovaras. Metaanaliza objavljena u casopisu PLOS Medicine, koja objedinjuje 148 studija i preko 300.000 ispitanika, pokazala je da su ljudi sa jacim drustvenim vezama imali priblizno 50 odsto vece izglede za prezivljavanje u pracenim periodima, u poredjenju sa onima sa slabijim vezama. Velicina tog efekta bila je uporediva sa klasicnim zdravstvenim faktorima.

„Covek je drustveno bice po prirodi. Treba nam odnos sa drugim ne samo da bismo se osecali dobro, nego, u sasvim doslovnom smislu, da bismo preziveli”, kaze dr Lusija Tores Himenez, psihijatarka i medicinska direktorka centra Tranquilamente. Ona podseca da novorodjence ne bi moglo da ostane zivo bez neprekidnog prisustva drugog coveka koji ce ga nahraniti, zastititi i regulisati mu stanja.

Drugi set brojki je jos ostriji. Noviji pregled u Nature Human Behaviour, uradjen na 90 kohortnih studija, zabelezio je da se drustvena izolacija povezuje sa povecanjem od 32 odsto rizika od smrtnosti iz bilo kog uzroka, dok dozivljena usamljenost nosi povecanje od 14 odsto. Razlika izmedju te dve brojke je kljucna i lako se propusti: izolacija je cinjenica, usamljenost je osecaj, a cinjenica boli vise.

Bas zato psihijatarka insistira na razgranicenju koje se kod nas sistematski mesa: ziveti sam nije isto sto i osecati se sam. „Covek moze da zivi sam i da se ne oseca usamljeno, ili da bude okruzen ljudima i da dozivljava duboku usamljenost”, kaze ona. Svako ko je sedeo za porodicnom trpezom prepunom ljudi zna ovo drugo.

Pitanje koje svi postavljaju jeste da li je bolje sirok krug ili nekoliko bliskih ljudi. Odgovor Tores Himenez je da je izbor pogresno postavljen. Trebaju nam ljudi pred kojima mozemo da budemo ranjivi i da zatrazimo pomoc, ali i lakse veze - kolege, komsije, ljudi sa kojima delimo hobi. „Ne moraju svi odnosi da imaju istu intimnost niti da budu upravljani istim kodom”, objasnjava. Studija objavljena u Proceedings of the National Academy of Sciences, uradjena sa podacima od preko 50.000 ljudi, pokazala je da se raznovrsnost sagovornika povezuje sa vecim blagostanjem - ne broj kontakata, nego njihova razlicitost.

A tu dolazi recenica koju vredi zakaciti na frizider: „Partner ne moze istovremeno da bude ljubavnik, najbolji prijatelj, terapeut, porodica i jedini izvor zabave.” Isto vazi i u drugom smeru - dete ne treba da postane glavni emotivni oslonac roditelja. Kod nas je ovo drugo skoro tradicija, i niko to ne naziva problemom.

Vredi biti precizan oko toga sta ove studije mogu, a sta ne mogu da kazu. Sve su opservacione - pokazuju povezanost, ne dokazuju uzrok. Ali ponovljivost rezultata kroz stotine studija je ono sto ga cini ozbiljnim. Psihijatarka mehanizam objasnjava ovako: drugi nas ne stiti samo zato sto nam daje savet ili nas prati kod lekara, nego zato sto kad osecamo da pripadamo, svet deluje manje pretece.

Prakticni deo je razocaravajuce jednostavan i bas zato ga niko ne radi. Rituali: nedeljni telefonski poziv, rucak jednom mesecno, vracanje kontakta sa covekom koji ti je znacio. Veze retko propadaju od velikog sukoba - propadaju od niza malih odsustava. Tehnologija pomaze, ali ne zamenjuje: poruka odrzava vezu zivom, a ne daje mogucnost da cujes glas, vidis gestove i dozvolis tisinu.

„Zdrava veza nije ona u kojoj se nikada ne frustriramo, nego ona koja moze da prezivi razliku, granicu i popravku”, kaze Tores Himenez. Zakljucak kojim zatvara temu nije da treba stalno da budemo okruzeni ljudima, nego da znamo da postoje ljudi kojima mozemo da odemo, ljudi koji mogu da dodju kod nas, i prostori gde osecamo da nas zivot ima mesto i vrednost.