Postoji jedna odeća koja rešava najdosadniju jutarnju računicu - šta sa čim - zato što nema sa čim. Kombinezon je jedan komad. Obučeš ga i gotov si. Ove sezone se vraća u prodavnice kao odgovor na povratak u grad, a cene se kreću od trideset pet do pedeset šest evra.

Kroj koji se ponavlja kroz skoro sve modele je isti: široka nogavica, stegnut struk, čist dekolte i materijal koji diše. To nije slučajno. Široka nogavica izdužuje, stegnut struk stvara liniju koju prava nogavica briše, a laneno ili viskozno platno jedino je koje izdržava trideset stepeni u kancelariji bez klime.

Među modelima ima laneni bombačo na pruge za oko četrdeset evra, sa elastičnom trakom na leđima i vezivanjem oko vrata. Ima bež fluidni model sa okruglim dekolteom i bez rukava, najjeftiniji u grupi. Ima braon sa mao-kragnom i pojasom, najskuplji od svih. Ima i asimetričan model sa jednim golim ramenom, u senf ili crvenoj boji.

Ono što kombinezon zaista prodaje nije kroj, nego odsustvo odluke. Modna industrija nam decenijama prodaje mogućnost izbora, a zatim naplaćuje proizvod koji izbor ukida. Kada jedna odeća zameni dva dela garderobe, to nije pojednostavljivanje - to je premeštanje troška.

Za balkanskog čitaoca tu postoji još jedan sloj. Kod nas je kombinezon dugo bio radna odeća, bukvalno: uniforma mehaničara. Modna industrija je uzela taj kroj, skrojila ga u lanu, podigla na četrdeset evra i vratila kao trend. Nije to zloupotreba, to je tačno ono što moda oduvek radi. Samo vredi znati šta se tačno kupuje kada se kupuje.