Postoji jedna vrsta turizma koja ne traži kondiciju, ne traži vodiča i ne traži da budeš dobar na steni. Traži samo drvenu stazu okačenu iznad nečega što inače ne bi mogao da vidiš. Galicija, severozapadni ugao Španije gde Atlantik udara u stenu, izgradila je osam takvih staza i time rešila problem koji mnoge zemlje nisu ni dotakle: kako pustiti ljude u ranjivu prirodu a da je ne izgaze.

Logika je prosta do banalnog. Ako je staza izdignuta, korak ne ide po korenu, po dini, po mahovini. Ide po drvetu. Ekosistem ostaje ispod tebe, netaknut, a ti dobijaš pogled sa visine koji ti pešačka staza nikada ne daje. To je infrastruktura kao čin zaštite, ne kao čin gradnje.

Najdramatičnija od osam je Fusinjo do Porko u Lugu. Tri kilometra i osamsto metara povratno, cik-cak po priobalnoj litici, sa oko sto dvadeset metara ukupnog uspona i spuštanja - opisana kao pešački rolerkoster, sa visokim ogradama i čvrstom konstrukcijom. Tu poenta nije u dužini. Poenta je što celo vreme ideš nad okeanom, a ne pored njega.

Kod vodopada Ezaro na Kosta da Morte staza je stotinak metara i gotovo bez uspona. To je jedini vodopad u Evropi koji pada direktno u more, četrdeset metara visine, a drvena konstrukcija je ugrađena u samu stenu da bi te dovela do tačke gde se tutnjava vode čuje, a ne gleda.

Kanjon reke Mao u Ribeira Sakri ide po drugoj logici - jedanaest kilometara ukupno, ali sa kratkom deonicom od dva kilometra koja se kreće na nivou krošnji, kroz šume i sela koja se vekovima nisu promenila. Početak je stara hidrocentrala pretvorena u izložbeni centar sa restoranom. Industrijski objekat koji nisu srušili, nego su ga pročitali ponovo.

Ima i četiri kilometra kružne staze uz reku Anljons, potpuno na drvetu, sa obnovljenim vodenicama i mostovima. Ima skoro hiljadu hektara dina u Korubedu, sa pokretnom dinom dužom od kilometra i visokom dvadeset metara, do koje se stiže isključivo po platformama. Ima Fragas do Eume, opisana kao najbolje očuvana atlantska šuma na kontinentu, sa srednjovekovnim zamkovima i manastirom na kraju staze.

I tu dolazi deo koji je težak za čitanje iz Skoplja. Mi imamo Matku, imamo Šar Planinu, imamo kanjone za koje nijedan Galicijanac ne bi poverovao da postoje. Ono što nemamo je drvo pod nogom i ograda pored nje. Galicija nije otkrila lepšu prirodu od naše - otkrila je da se do prirode treba stići a da je ne izgaziš. Koliko košta jedan kilometar drvene staze, i koliko košta nemati nijedan?