„Ako hoćeš, možeš da smršaš.” Rečenica koju je svako čuo, najčešće od nekoga ko misli da pomaže. Psihološkinja Alisija Gonsales kaže da upravo ta rečenica pravi više štete nego što izgleda: „Od jedne biološke, genetske i emocionalne realnosti napravili smo grešku karaktera.”

Gojaznost je složena bolest u kojoj učestvuju biološki, genetski, ekološki, socijalni i emocionalni faktori. Ipak, i dalje opstaje ideja da mršavljenje zavisi pre svega od volje: jedi manje, kreći se više, „potrudi se malo više”. Takvo pojednostavljivanje ne samo da ne pomaže da se razume višak kilograma, nego stvara krivicu kod ljudi koji žive sa gojaznošću.

Znaju, ali se ne prepoznaju

Anketa „Uzroci težine” u Španiji obuhvatila je 200 lekara opšte prakse i 1.700 ljudi sa indeksom telesne mase od 30 ili više. Brojke pokazuju jaz između znanja i slike o sebi: 60 odsto učesnika prepoznaje gojaznost kao bolest, 76 odsto veruje da višak kilograma utiče na zdravlje, ali samo 56 odsto kaže da i samo živi sa gojaznošću.

Jedan detalj vredi primetiti: anketu je pokrenula farmaceutska kompanija Lilly, uz podršku agencije Ipsos - ista kompanija koja prodaje neke od najpoznatijih lekova za mršavljenje na tržištu. To ne čini brojke pogrešnim. Ali kada farmaceutska kuća finansira istraživanje koje zaključuje da je gojaznost bolest, a ne mana, dobro je znati ko stoji iza poruke.

Krivica parališe, ne motiviše

Gonsales objašnjava da krivica, stid i osećaj stalnog neuspeha ruše samopouzdanje i odvraćaju ljude od traženja pomoći. Kada čovek čuje „ako hoćeš, možeš”, a pokušaj opet ne uspe, psihološki udarac je razoran. Paradoksalno, krivica ne gura ka promeni, nego parališe. Svaki neuspeli pokušaj, često još od detinjstva, jede samopouzdanje i stvara stid od sopstvenog tela.

Posledica je veoma konkretna: stid tera ljude da izbegavaju lekara, jer unapred očekuju osudu. To izbegavanje je dokumentovano - odlaže dijagnoze, prekida lečenja i gura patnju u tišinu.

Njen predlog je da se briga odvoji od kontrole i kazne. Prema sebi se ponašati sa istom ljubaznošću koju bi ponudio prijatelju koji se muči - to donosi trajnu promenu, dok krivica troši motivaciju i uništava nadu. Psihologija se tu ne fokusira na broj na vagi, nego na odnos sa sopstvenim telom i na suočavanje sa emocijama.

Koliko ljudi odlaže pregled zato što unapred zna komentar „baš si se ugojio” - od rodbine za porodičnim stolom, od nepoznatih, a ponekad i od samog lekara?