Kada joj kazu da je najvaznija spanska dizajnerka posle Balensijage, Sibilja Sorondo odgovara recenicom koja je kazuje celu: „Veliki je to kompliment i verovatno mi je prevelik.” Prvi instinkt je da pomislis kako je to lazna skromnost. Posle nekoliko minuta postaje jasno da je problem drugi - ona jednostavno ne ume da govori o svom radu u jednini. Umesto „ja”, stalno kaze „mi”.

Nosilac Nacionalne nagrade za modu iz 2015. godine, Sibilja sada ima izlozbu u Galeriji „Plaza del Gato” u Madridu, otvorenu do 19. septembra 2026. Nije to izlozba odece, nego fotografija - i to je svestan potez, jer mnogi njeni komadi nikada nisu bili fotografisani u svoje vreme i jednostavno su nestali. Ono sto je prezivelo, prezivelo je kroz sliku. Kustoskinja je Agustina Kovijan, njena, kako kaze, sestra po dusi, koja je morala da uzme distancu da bi sumirala opus koji autorka sama ne moze da vidi spolja.

Sibilja je bila lice kreativnog vrenja Madrida osamdesetih. Njene prve kreacije fotografisali su Migel Oriola i Pepe Lamarka u crno-belom, gde su manekenke izgledale kao bica u pokretu. Krajem osamdesetih, u saradnji sa Huanom Gatijem i Havijerom Valjonratom, estetika joj se promenila - vise fantazije, vise boje, novi oblici za zensko telo kakve Spanija do tada nije videla. Valjonrat to kaze sa svoje strane: saradjivao je sa Dzonom Galijanom i Kristijanom Lakroom i stvorio pamtljive slike, ali one sa Sibiljom, kaze, imaju najizrazeniji karakter jedinstvenosti.

„Ja sam proizvod jedne epohe ove zemlje”, kaze dizajnerka. To je skromna recenica koja je zapravo tacna analiza - njen uspeh u Italiji i Japanu nije bio individualni podvig, nego izlazak cele generacije koja se istovremeno probudila.

Najzanimljiviji deo intervjua nije o proslosti. Sibilja je dvaput morala da zaustavi posao zbog finansijskih problema, i bas zato njena dijagnoza modne industrije danas nema ni trunke nostalgije: „Ne ostaje mnogo marki gde je dizajner vlasnik i moze da donosi vazne odluke. Trazi se da niko nikada ne bude nezamenljiv, a to cesto cini da marke gube licnost.” Procitajte tu recenicu jos jednom i zamenite rec „marka” bilo kojom industrijom koju poznajete.

Ima i vest koja joj je pricinila vecu radost od toga sto je oblacila glumice i pevacice: to sto se Jocomomola, njena mladja linija iz devedesetih, danas preprodaje na aplikacijama za polovnu odecu. „Shvatam da, suprotno od onoga sto se misli, mladi cene dobar kroj, uzbudjuju ih tkanine i boje, cene rukotvorinu i ono sto izlazi iz uobicajenog. Postoji modna kultura i radoznalost.” Dakle komad iz devedesetih se ponovo placa - ne zbog marketinga, nego zato sto je opstao.

O vestackoj inteligenciji ima stav koji je neocekivano precizan za nekog iz njene generacije: modeli masinskog ucenja razvijaju se samo od predmeta i ideja koje vec postoje. Ako zelimo da pravimo nesto zaista novo, kaze, treba da vezbamo to „da budemo ljudi” - da izadjemo da trazimo nove impulse, od onih koje ti daje samo stvarni zivot i pogled drugog.

Galerija, koju je koosnovala sa arhitektom Andresom Serom, postoji da bi dala vidljivost umetnicima koji nisu dobili priznanje koje zasluzuju. Tesko je ne primetiti da to sada vazi i za nju samu.