Dron je udario u rashladnu kulu reaktorskog bloka u Kurskoj nuklearnoj elektrani u Rusiji. To je saopštila Međunarodna agencija za atomsku energiju, što znači da informacija ne dolazi ni od jedne od dve zaraćene strane.

Prema saopštenju, blok je radio u trenutku udara, režim rada se nije promenio i požara nije bilo. Drugim rečima: ovog puta je prošlo. To je cela razlika između vesti i katastrofe - a tu razliku odlučio je pravac jednog drona.

Generalni direktor agencije Rafael Grosi poručio je da su svi napadi na nuklearna postrojenja neprihvatljivi, jer bi mogli da ugroze nuklearnu bezbednost, bez obzira na to gde se dešavaju. Formulacija „bez obzira gde” nije diplomatska dekoracija - ona je jedini način da isto pravilo važi i za Zaporošku i za Kursku elektranu, a u ovom ratu obe su se našle na pogrešnoj strani nečijeg nišana.

Apel umesto mehanizma

Grosi je ponovio i poziv na maksimalnu vojnu uzdržanost kako bi se sprečio rizik od nuklearne nesreće. To je sve što agencija može da uradi - ona nema ni vojnike, ni protivvazdušnu odbranu, ni pravo da nekome naloži da ne gađa. Ima inspektore, saopštenja i pozive. U trećoj godini rata, apel je najslabiji alat na stolu i ipak jedini koji postoji.

Običan čitalac u ovom trenutku ne razmišlja o reaktorskim blokovima nego o oblaku. Radijacija ne traži vizu, ne zanima je linija fronta i ne čeka saopštenje. Evropa je to naučila 1986. godine i od tada svaka generacija koja je odrasla s pričom o Černobilju zna koliko daleko putuje problem kada krene.

Zato se vesti ovog tipa pišu suvom, tačnom rečenicom, a ne uzvičnikom. Koliko puta treba da promaši pored rashladne kule da bi neko zaključio da nuklearni objekti moraju da ostanu izvan svakog cilja? Odgovor je zasad: još jednom. Svaki put još jednom.