Dana 4. maja 2026, u Puli, maloletnik u uniformi Jugoslovenske narodne armije (JNA) položio je venac u „Titov park" povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita. Na glavi je nosio kapu sa crvenom petokrakom. Policija hrvatskog grada pokrenula je postupak za remećenje javnog reda i mira. Maloletnik će biti prijavljen pred nadležni sud - prema članu 5 hrvatskog Zakona o prekršajima protiv javnog reda.

Obrazloženje je jasno. Hrvatska policija tvrdi da je JNA „vojska koja je izvršila agresiju na Republiku Hrvatsku". Nošenjem uniforme i petokrake, maloletnik je provocirao i remetio mir. To je institucionalni stav. Ali stvarnost je kompleksnija: u Puli, kao i u mnogim hrvatskim gradovima, postoje ljudi koji Tita pamte drugačije. „Titov park" se još uvek tako zove, iako je decenijama akcelerirano preimenovanje svega što miriše na jugoslovensko.

Maloletnik, čije ime nije objavljeno, nije došao sam. Njegovo prisustvo, u uniformi, sa petokrakom, čin je simboličke političke izjave. Da li je to njegovo lično uverenje ili odraz porodične istorije - to nije diskusija koju hrvatski zakon priznaje. Za državu, JNA uniforma je znak agresora. Za deo građana, to je znak nasleđa.

Za Balkan ovo nije izolovan slučaj. U Bosni i Hercegovini, u Srbiji, čak i u Makedoniji, vodi se slična bitka oko simbola iz jugoslovenske ere. Ko ima pravo da ih nosi? Koji su istorijski spomenici, a koji političke provokacije? I gde prolazi granica između slobode izražavanja i remećenja javnog reda? Hrvatska mera je jedna, ali druge zemlje imaju svoje - često manje formalizovane, ali ne manje ukorenjene.

Pitanje koje se ne postavlja često: zašto deca i mladi i dalje posežu za simbolima sistema koji je zvanično završen pre više od tri decenije? Možda zato što se nasleđe ne menja zakonom. Ono se prenosi kroz pesme, porodične priče, slike na zidovima dedinih stanova. Kada jedna država proglasi to nasleđe za neprihvatljivo, to ne znači da će iščeznuti. Samo znači da će migrirati u privatne prostore - do trenutka kada neko ponovo odluči javno da ga izrazi.