Na grčkom ostrvu Hios, bugarska negovateljica je optužena za zlostavljanje 82-godišnje žene sa demencijom. Slučaj - koji je šokirao grčku javnost - otkriven je putem snimka skrivene kamere, koju je postavila porodica žrtve, sumnjajući da nešto nije u redu.

Ovo nije izolovan slučaj, iako se često tako predstavlja. Širom Evrope, briga o starim ljudima je nisko-marginalna industrija, koja se kreće na osnovi međunarodne radne snage, minimalnih provera ličnosti i često - premalo kontrole nad onim što se dešava u kućnim uslovima. Bugarka u Grčkoj, Poljakinja u Nemačkoj, Albanka u Italiji. Imena se menjaju, model je isti.

Zašto? Zato što porodice koje ne mogu lično da se brinu o svojim starijima obično nemaju izbor. Dom za stare je skup - 2.000-4.000 evra mesečno u zemljama poput Grčke, Italije, Španije. Negovateljica koja živi sa starcem - znatno jeftinija, obično 800-1.500 evra. I tu cenu plaća porodica, a istovremeno - i to što proverbi gotovo i nema.

Za balkanske porodice - koje sve više traže rešenja za svoje starije, jer deca žive u inostranstvu - ovo mora da bude signal. Skrivena kamera u kući nije kršenje poverenja - to je zaštita ranjive osobe. Kada ne možeš sam da budeš tamo, moraš imati način da vidiš šta se dešava. Tehnologija to omogućava za manje od 50 evra za sistem sa daljinskim pristupom.

Za ženu sa Hiosa, ovo otkriće je stiglo kasno, ali ne prekasno. Slučaj je pokrenuo postupak u njeno ime. Pitanje koje nas na Balkanu treba da postavimo drugačije glasi - koliko naših roditelja i baka i deka sada živi pod istim tipom režima, bez razlike da li sa stranskom ili domaćom negovateljicom, i bez ikakvog nadzora? To pitanje je teško. I zato niko ne želi da ga postavi.