Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ponovo je vratio rame Evropskoj uniji porukom koju u poslednjih 20 godina slušamo u različitim oblicima, ali sa sve većom gorčinom. „Uvek ste nalazili izgovor da nas držite pred vratima", izjavio je on EU, u kontekstu odgađanog turskog članstva koje sada broji preko 35 godina neuspešnih pregovora.

Argumenti se ponavljaju - dvostruki standardi, političko ambiciozno limitiranje, „Turska nije stara Turska" i jedna nova tvrdnja koja zaslužuje pažnju - „EU ne može biti globalni faktor bez Turske". Erdogan traži da EU napusti retoriku i poteze koji „potkopavaju konstruktivnu poziciju Ankare" prema pregovorima.

Za Balkan ovo pitanje je direktno povezano. Ako Turska, sa preko 85 miliona stanovnika, drugom najvećom armijom u NATO i ekonomijom koja se kreće između 17 i 18 milijardi evra, ne može da dobije članstvo posle 35 godina - kakav je onda realan horizont za Makedoniju, koja čeka više od 20 godina sa 2 miliona stanovnika i daleko manjom strateškom težinom? Pitanje ne postavljamo da bismo obeshrabrili - već da se postavimo iskreno.

Druga stvar - geopolitički momenat. Erdogan ima ekonomske probleme kod kuće - inflaciju, valutnu nestabilnost, štrajkove. Retorika protiv EU je partijski resurs koji se koristi kada treba konsolidovati unutrašnju podršku. Ali to ne znači da greši. EU stvarno nikad nije želela Tursku unutra - i to što to nije govorila glasno je upravo ono što je čini licemernom.

Pitanje koje se ne postavlja glasno - šta dobijaju balkanski aspiranti kad ih Turska javno poučava o iskrenosti Brisela? Verovatno ništa. Ali im barem daje novu perspektivu - Unija nije institucija koja traži da joj se pomogne, već institucija koja bira kome će pomoći. I taj krajnji izbor nije uvek iskren. Erdogan je to rekao naglas. Balkanski političari retko smemo - jer imamo manje rame.