Bugarska konačno ima stabilnu vladu. Parlament u Sofiji, sa 124 glasa „za", izglasao je novi Ministarski savet na čelu sa premijerom Rumenom Radevim. Partija „Progresivna Bugarska" - novoformirana politička struktura koja je odnela izbornu pobedu - formira kabinet sa četvoricom zamenika premijera i 18 ministara. To je kraj političke krize koja je Bugarsku držala nekoliko godina u nestabilnim većinama.

Radev je iskoristio govor pred parlamentom da fiksira ton: „Za ministre smo izabrali profesionalce sa dokazanim kvalitetima koji će obaviti posao." Retorički potez - za razliku od prethodnih bugarskih vlada koje su počinjale u sukobima među koalicionarima, nova vlast ima mandat podržan sa 131 poslaničkim mestom u parlamentu, što je apsolutna većina.

„Građani očekuju da ovaj konstruktivan duh nastavi i da parlament proizvodi zakone, a ne skandale", izjavio je Radev. Prevod: više od tri godine Bugarska je živela u režimu u kojem je politika bila šou, a ne upravljanje. Sad to treba da se promeni. Pitanje je da li će obećanja biti ozbiljnija od minulih.

Prioriteti su jednostavni i usmereni: budžet, štedne mere, reforma sudstva sa novim Visokim sudskim savetom, i borba protiv visokih cena i ekonomske krize. Kabinet će izvršiti i restrukturisanje tri postojeća ministarstva, što je uobičajena praksa pri formiranju nove vlade - ali i signal da Radev nema nameru samo da nastavi sa postojećim rutinama.

Šta to znači za Makedoniju? Mnogo. Bugarska je susedna zemlja, glavni trgovinski partner, i - najvažnije - zemlja koja blokira evropske aspiracije Skoplja zbog identitetskih pitanja. Stabilna bugarska vlada znači mogućnost direktnih pregovora. Da li to znači da će se rešiti problemi sa makedonskim identitetom, ustavnim izmenama i istorijskim komisijama? Ne nužno. Ali znači da će na drugoj strani stola sedeti rukovodstvo koje ostaje na vlasti više od šest meseci.

Za balkanskog čitaoca ovo je i poučna priča. Bugarska je izašla iz političke krize sa koalicijom „Ima takav narod" kao delom vlade - partijom koja je nekad bila antiestablišmentska. To je model koji se provlači kroz ceo region: bivše buntovničke partije postaju deo zvanične strukture, dok se antiestablišment energija prebacuje ka novim formacijama. Pitanje je da li je to prirodna evolucija demokratije - ili pokazatelj da svaki politički talas na kraju završi za istim stolom.