Video na Jutjubu sa naslovom „Lov na divokoze svetske klase u planinama S. Makedonije”. Strani lovci, balkanska divokoza u nišanu, kanal „Lovačke avanture Pedra Ampuera”. Istih dana rendžeri parka vade nezakonito postavljene ribolovne mreže iz Mavrovskog jezera i prijavljuju slučaj policijskoj stanici u Mavrovi Anovi. Dve vesti jedna za drugom iz najvećeg zaštićenog područja u državi - i obe su samo simptom.

Direktor parka Haris Ibraimi objašnjava da nije reč o komercijalnom lovu, nego o sanitarnom odstrelu sa saglasnostima nadležnih institucija, pod nadzorom parka i kao deo programa za praćenje zdravlja životinja. Možda. Ali pitanje koje snimak otvara nije da li ima pečat, nego na osnovu kog plana, koje zone i kojih naučnih podataka se odobrava odstrel u parku koji nema ni jedan važeći savremeni dokument za upravljanje.

Granice iz 1952, zoniranje iz 1988

Mavrovo je proglašeno nacionalnim parkom 19. aprila 1949. godine. Izmenama iz 1952. površina je povećana sa 11.750 na 73.088 hektara, a unutra je ušlo 37 naseljenih mesta. Te granice važe i danas. Zoniranje je, prema podacima samog parka, izrađeno u okviru Prostornog plana iz 1988. godine. Park se, znači, upravlja kartom starijom od države.

U 2004. godini Makedonija je donela novi Zakon o zaštiti prirode. Član 187 dao je rok od šest godina za revalorizaciju starih zaštićenih područja i nove akte o proglašenju. Rok je istekao 2010. Pelister i Galičica su završili postupak. Mavrovo nije: nema novog zakona, nema Plana upravljanja, nema Prostornog plana. Član 184 kaže da stara zaštita nastavlja da važi, pa park formalno nije izbrisan sa karte. Ali „formalno zaštićen” i „zaštićen” nisu isto.

Studija, predlog zakona, povlačenje bez obrazloženja

Studija za revalorizaciju izrađivana je od 2011. do 2013. godine. U februaru 2015. predlog zakona o ponovnom proglašenju objavljen je na ENER-u - i potom povučen bez javnog obrazloženja, navode iz „Eko-svesti”. U 2021. institucije su javno prebacivale odgovornost jedna na drugu: Vlada je tvrdila da park nije dostavio usklađeno zoniranje, park je tvrdio da je predlog bio gotov još 2012, ali ga Ministarstvo nije prihvatilo. Jedanaest godina jedan dokument šeta između dve adrese.

U međuvremenu ekolozi broje posledice: komercijalna seča, lov, male hidrocentrale, nelegalna urbanizacija. Najkonkretniji primer je mala hidrocentrala „Ribnička”. Investitor je dostavio zahtev za raščišćavanje trase. Direktor kaže da nijedno drvo nije poseceno ni markirano i da park još nije zatražio saglasnost od Ministarstva poljoprivrede. Ali investitor je još pre tri godine uplatio oko sedam miliona denara kompenzacije za seču. Pare za seču, uplaćene pre nego što je zaštita uopšte definisana - to je pravni vakuum u jednoj rečenici. Bernska konvencija je još 2025. preporučila stopiranje hidrocentrala u parku i hitno završavanje reproglašenja.

Pet zahteva i jedan odgovor

„Eko-svest” i još 21 organizacija uputili su pet zahteva Vladi i institucijama: hitno da počne i završi reproglašenje, predlog zakona da ide na javnu raspravu, zoniranje da se uskladi sa naučnim nalazima, moratorijum na štetne projekte i sprovođenje preporuka iz Berna.

Odgovor Ministarstva za životnu sredinu: postupak „treba da bude završen”, a Ministarstvo „je otvoreno za organizaciju javne rasprave na zahtev građanskih organizacija”. Organizacije su upravo to zatražile, pismeno, 9. septembra. Ministarstvo odgovara da je otvoreno za nešto što je već zatraženo. Toliko o hitnosti.

Mavrovu ne treba još jedna studija. Ima studiju, ima predlog zakona iz 2015, ima preporuku Bernske konvencije, ima 22 udruženja sa konkretnim zahtevima na stolu. Ono što nedostaje je potpis. Ko će ga staviti - i u kom mandatu?