„Ima li Makedonca koji će prihvatiti da Goce Delčev nije Makedonac?“ - ovim pitanjem Goran Minčev iz ZNAM je skrenuo debatu o evrointegracijama ka onome što je za mnoge srž problema: ceni koja se plaća u identitetu.

Minčev upozorava da Makedonija mora da nađe evropski put, ali bez procesa koji nemaju čvrste garancije protiv niza daljih zahteva. „Ako sutra dodamo Bugare u Ustav, šta sledi? Ako sledeći zahtev bude Goce Delčev?“ - upitao je, ukazujući na bugarske pozicije prema kojima Makedonci postoje tek posle 1945. godine, a makedonski jezik je samo bugarski dijalekt.

On je kritikovao i opoziciju zbog protivrečnosti da se polaže cveće na spomenike žrtvama, a istovremeno se pod evropskim uslovima prihvataju bugarski „administratori“ umesto okupatori. Njegova osnovna poruka je jasna: „Makedonija mora da se kreće ka EU, ali kao ravnopravna država, sa sopstvenim jezikom, istorijom i identitetom.“

Bez obzira iz koje partije dolazi ovakva retorika, pitanje koje otvara je realno i teško. Balkan zna da ustavne izmene retko završavaju tamo gde su počele - svako popuštanje otvara prostor za sledeći zahtev. Ali zna i nešto drugo: da se identitet ne brani govorima na skupovima, nego ekonomijom, institucijama i mladim ljudima koji ostaju u zemlji. Pitanje da li je Goce naš je lako; pitanje kako da zadržimo zemlju vrednu da bude nečija - to je ono na šta politika najređe odgovara.