Sedamdeset i tri odsto građana ima platu ispod prosečne. Polovina zaposlenih uzima između 24.000 i 36.000 denara mesečno. A minimalna potrošačka korpa košta oko 70.000 denara. Računica je surova: polovina radnika ne može da pokrije osnovne troškove života ni sa dve plate.

Brojke je iznela članica izvršnog odbora SDSM Simona Cvetanovski, pozivajući se na podatke Uprave za javne prihode za 2025. godinu. Ali ostavite po strani političku etiketu - brojke su te koje govore, a one dolaze iz zvanične državne institucije, ne iz partijskog pamfleta.

Kada „prosečna plata“ postane statistička iluzija koju premašuje manje od trećine građana, tada prosek prestaje da znači nešto. On je povučen naviše malim brojem visokih primanja, dok većina živi duboko ispod njega. Prosečna plata je dobra za naslove i za međunarodna poređenja; za domaćinstvo u koje ulazi 30.000 denara, ona je samo cifra na papiru.

Minimalna potrošačka korpa od 70.000 denara naspram plate od 36.000 denara nije apstrakcija - to je matematika koju svaka porodica radi na kraju meseca. Struja, kirija, hrana, lekovi, deca. Kada se osnovni račun ne zatvara ni sa dve plate, razlika se pokriva kreditima, pozajmicama od rodbine, ili odricanjem od stvari koje su se nekada smatrale normalnim.

Opozicija traži da se minimalna plata podigne iznad 600 evra. Vlast će odgovoriti svojim brojkama i svojim procentima - tako ide igra. Ali dok se partije obračunavaju ko je koliko podigao ili srušio, porodice u zemlji žive sa istom surovom aritmetikom. I ta aritmetika ne glasa ni za koga.