Naslov koji ove nedelje kruži evropskim medijima glasi da preko 70 odsto Evropljana ne može sebi da priušti sopstveni stan. To nije ono što piše u studiji. Razlika nije kozmetička - ona je razlika između panike i podatka.

Ono što studija zapravo utvrđuje jeste da više od 70 odsto evropskog stanovništva živi u regionima gde prosečan prihod, čak i sa 30-godišnjom hipotekom, ne omogućava kupovinu doma većeg od 75 kvadratnih metara. Ne „nema stana”. Ne „nema kredita”. Nego: ne preko 75 kvadrata, u tom regionu, sa tim prihodom.

Istraživanje potpisuju Franciska Zilker i Selim Banabak sa Tehničkog univerziteta u Beču, objavljeno 2. septembra ove godine u naučnom časopisu „Journal of Maps”. Nije anketa - autori su analizirali više od 22 miliona validnih oglasa za prodaju i dugoročno iznajmljivanje u 31 evropskoj zemlji, prikupljanih od marta 2024. do marta 2025. godine, i ukrstili ih sa regionalno prilagođenim podacima o raspoloživim prihodima.

Metodologija je ono što studiju čini vrednom. Umesto da grad proglasi skupim ili jeftinim, ona pita kolika se stambena površina realno može finansirati prosečnim prihodom u konkretnom regionu. Model je 30-godišnja hipoteka, u proračun ulaze porezi i obavezni transakcioni troškovi, a kao granica prekomernog opterećenja uzima se trošenje oko jedne trećine prihoda na stanovanje.

Zakup ne nudi izlaz. Prema istoj analizi, više od 39 odsto stanovništva živi u područjima gde je sa jednom trećinom prosečnog prihoda dostupno manje od 50 kvadratnih metara na privatnom tržištu iznajmljivanja. U delovima ruralne Evrope problem je drugačiji i gori - formalna ponuda za dugoročno iznajmljivanje gotovo da ne postoji.

Geografija pritiska je predvidiva i baš zato značajna. Najjači je u glavnim gradovima, velikim urbanim centrima, primorskim turističkim područjima i alpskim regionima. Okolina Pariza, Berlina i Madrida su među primerima gde visoki lokalni prihodi više nisu dovoljni da neutrališu rast cena. To je ključ: ne radi se o siromašnim regionima, nego o regionima gde dobra plata više ne znači krov.

Drugi broj koji kruži dolazi iz izveštaja „Mapping the World's Prices 2026” Deutsche Bank Research, prema kojem kvadratni metar stana u centru Ciriha dostiže prosečnih 22.910 evra. Taj izveštaj poredi 69 velikih svetskih gradova, od kojih 28 evropskih - i odnosi se na centralna urbana tržišta, ne na prosek za celu državu. Svako ko tu brojku vadi kao „cenu u Švajcarskoj” nije pročitao izveštaj.

Posledica ide daleko izvan tržišta nekretnina. Kada zaposlen čovek ne može da živi blizu mesta gde radi, rastu vreme i troškovi putovanja, porodice se guraju ka periferiji, a vlasništvo sve više zavisi od nasleđa, porodične pomoći ili dva stabilna prihoda u domaćinstvu. Vlasništvo nad stanom prestaje da bude rezultat rada i postaje pitanje porekla.

Balkan ovu mapu čita sa posebnim osećajem. Ovde je vlasništvo nad stanom decenijama bilo mera odraslosti - izlaziš iz roditeljskog doma kada kupiš svoj. Ako u regionima sa najvišim evropskim prihodima taj model već puca, vredi pitati kojim se prihodom taj model brani ovde.