Postoji jedan tip frizure koji izgleda kao da je nastao sam od sebe - kosa se osusila na vazduhu i ispala dobro. Volumen, kretanje, nedefinisana forma, neki pramenovi uvijeniji od drugih, neke zone skoro ravne. Izgleda kao da nista nije uradjeno. A zapravo je strategija, i to mnogo promisljenija od one koja se vidi.

Licni frizer koji godinama stoji iza tog izgleda objasnio je kako to radi, i objasnjenje je suprotno od svega sto radimo kod kuce. Umesto da celu glavu podeli na jednake delove i ponovi isti talas pramen po pramen, on intervenise samo tamo gde smatra da kosa ima potrebu. Koristi proizvod za volumen i tanku peglu - ali ne svuda. Neke zone ostaju izrazene, druge jedva uvijene, trece zadrzavaju svoju prirodnu teksturu.

I bas ta nepravilnost je ceo trik. Kako objasnjava strucnjakinja za negu kose, cilj je spreciti oko da procita obrazac frizure. Kada svi talasi imaju istu formu i na istom su rastojanju, lako se prepoznaje putanja alata - odmah se vidi sta je uradjeno i cime. Dovoljan je jedan pramen sa mnogo opustenijom formom da prekine taj niz.

Razlika se vidi i u tome kako svetlost pada. „Rezultat ima vise dubine i kretanja zato sto ne odbija cela povrsina kose svetlost i ne pada na isti nacin”, kaze ona. I dodaje recenicu koju vredi zadrzati: tehnicki savrsen talas nije uvek onaj koji vizuelno izgleda najlepse. Ponekad ta savrsenost mora malo da se naruси da bi kosa ozivela.

Postoji jedna poznata tehnika - da se menja smer u kojem se uvija svaki pramen. Ona funkcionise, ali ono sto se vidi ovde ide dalje. Manje posla nad kosom daje prirodniji rezultat, sto je suprotno od instinkta. Kada postoje spontane razlike - jedne zone sa vise kretanja, druge koje padaju pravo, neki pramenovi koji se grupisu dok se drugi odvajaju - dobija se bas taj nemaran efekat. A ako ponovis isti talas po celoj glavi, brises ga.

Jedno mesto ipak trazi preciznost: oko lica. Tamo, kaze strucnjakinja, treba paziti gde tacno pocinje svaka krivina, jer nekoliko santimetara menja ceo kadar. „Talas blizu jagodice moze da uokviri lice sasvim drugacije od onog koji pocinje u visini vilice.” Izbor zavisi od toga gde zelis otvorenost, gde mekocu, gde volumen. Na unutrasnjim slojevima i pozadi, sloboda je daleko veca - tamo cak i manje uvijene zone pomazu gornjim slojevima da se ne spoje u jednu jedinu masu kovrdza.

To ne znaci preskakanje. „Trik je raditi celu kosu, ali ne raditi je celu jednako”, sumira ona. Pre pegle ili prese - zastita od toplote koja daje i sjaj. Zatim menjanje sekcija: neke deblje, neke tanje, talas da pocinje na razlicitim visinama, vreme kontakta sa alatom da ne bude identicno. Pramenovi koje zelis da ostanu skoro pravi takodje se ceslja ju - samo umesto celog talasa, dovoljna je mala krivina na sredini ili samo na vrhu.

Na kraju - nekoliko kapi ulja za kosu na sredine i vrhove, za sjaj i da vrhovi izgledaju bolje, bez opterecivanja teksture. I jedna poslednja stvar: pogledaj kosu kao celinu i pusti je da izgubi izgled neceg sto je upravo obradjeno.

„Ideja je da niko ne moze tacno da prepozna koje smo pramenove radili vise, a koje manje. Kada se to desi, efekat funkcionise”, zakljucuje ona. Drugim recima - najbolja frizura je ona za koju te nece pitati gde si je radila.