Popodnevni san kod nas se nikada nije branio - krio se. Neko se izvinjava da je „samo malo legao”, neko kaze da je „zatvorio oci na dva minuta”, a svi znaju da je spavao sat i po i ustao gori nego sto je legao. Upravo to „gori nego sto je legao” je deo koji nauka objasnjava, a objasnjenje je jednostavnije nego sto ocekujes.

Neuroloski specijalista za medicinu spavanja Eduard Estivil sastavio je dekalog popodnevnog sna, a prvo pravilo mu je brojka: izmedju deset i dvadeset minuta. Ni minut vise. „Ako spavas duze, ulazis u dubok san. Tada nema popodnevnog sna - ima mamurluka”, kaze on.

To je cela tajna. Ne radi se o tome koliko si umoran, nego o tome u kojoj fazi te zatekne budjenje. Izlazak iz dubokog sna daje telu signal da je noc tek pocela, a zatim ono trosi pola sata da shvati da je prevareno. Zato neko ustaje sa popodnevnog sna svezije, a neko ustaje kao da su ga tukli.

Sat je vazan koliko i duzina

Prirodni prozor je izmedju jedan i tri popodne. To nije spanska navika, nego hronobiologija - telo i onako u tom periodu pravi mali pad. Spavanje kasnije od toga smanjuje pritisak za spavanje uvece, i onda se isti covek koji je spavao u sest popodne cudi zasto do ponoci gleda u plafon.

Ima i nesto sto rasterecuje one koji „ne mogu da zaspu kada treba”: nije obavezno uopste zaspati. Zatvorene oci, manje drazi, miran polozaj - telo uzima svoj deo i bez formalnog zaspivanja. Ne treba ti mracna soba, tisina i odredjeni jorgan. To je dobra vest za svakoga ko je popodnevni odmor zamisljao kao projekat.

Kafa pre spavanja, ne posle

Najkontraintuitivniji savet je i najupotrebljiviji. Kofein pocinje da deluje posle oko dvadeset minuta. Ako je popijes neposredno pre kratkog sna, budis se tacno kada on pocinje da radi - odmor i budjenje u istom paketu. Estivil dodatno preporucuje pet minuta jake svetlosti, prirodne ili vestacke, i desetominutnu setnju posle.

I jedna brojka koja je porazna u svojoj svakodnevnosti: prema istrazivanju jednog hotelskog lanca, 86 odsto Spanaca koji spavaju popodne premasuje preporucenu duzinu, a vise od polovine zaspi stihijski, bez plana. Znaci gotovo svi rade ono na sta se posle zale.

Estivil preporucuje popodnevni san najmanje tri puta nedeljno, ne svaki dan. I postavlja jednu granicu koju je vazno ne precuti: on nije popravka za lose prospavanu noc. „Ako lose spavas nocu, popodnevni san ne popravlja stetu.” Kod nas se san popodne cesto brani kao tradicija. Problem je sto tradicija traje sat i po, a nauka daje dvadeset minuta - i tih dvadeset minuta su jedini koji zaista rade.