Perućica kod Sutjeske jedna je od poslednjih prašuma u Evropi: sedam šuma koje u jesen izgledaju kao s drugog sveta

Kada se pomene „evropska prašuma”, misao ide ka Skandinaviji ili Karpatima. A jedna od poslednjih pravih prašuma na kontinentu je na Balkanu, u srcu Nacionalnog parka Sutjeska u Bosni i Hercegovini. Ona i još šest šuma širom Evrope u jesen izgledaju kao scenografija - neke strogo zaštićene, neke su inspirisale slikare i pisce, a neke nose legende koje niko do sada nije uspeo da dokaže.

Perućica, Bosna i Hercegovina

Perućica leži ispod masiva Maglić. Šumari su je proglasili rezervatom još 1938. godine i od tada odatle nije izneto nijedno drvo - ni ona pala. Šuma se sama reguliše. Dominiraju bukva, jela i smrča, a zajedno raste preko 170 vrsta drveća i žbunja i više od 1.000 zeljastih vrsta. Drveće premašuje 50 metara visine i 300 godina starosti, a park tvrdi da je šuma stara oko 20.000 godina i traži mesto na listi svetske baštine UNESKO-a. Poseta je samo sa vodičem: zvanična tura kreće terenskim vozilom od hotela „Mladost” i traje oko tri sata do Dragoš Sedla, odakle se vidi vodopad Skakavac, visok preko 70 metara. U šumi žive medvedi, vukovi, risovi, divokoze i divlje mačke, a park broji devet vrsta detlića. Malo dalje, već na crnogorskoj strani, je Trnovačko jezero - glacijalno jezero u obliku srca, na 1.517 metara nadmorske visine. Koliko nas zna da je jedna od najdivljijih šuma u Evropi kod komšija?

Vistmans vud, Engleska

Na Dartmuru, u dolini reke Vest Dart, na oko 400 metara nadmorske visine, rastu tri hektara hrastova - niskih i iskrivljenih među ogromnim granitnim stenama. Neki su stari od 400 do 500 godina. Mahovine, paprati i oko 120 vrsta lišajeva prekrivaju stabla, grane i kamenje. Šuma je nacionalni prirodni rezervat i jedan od poslednjih ostataka umerene kišne šume u jugozapadnoj Engleskoj. Vlasnik je Vojvodstvo Kornvol, koje planira da do oko 2040. godine udvostruči površinu, sa stotinama sadnica izraslih iz njenih žireva. Ime možda dolazi od devonske dijalekatske reči za „uklet”. Legenda kaže da tu živi čopor paklenih pasa, a neki veruju da se Artur Konan Dojl inspirisao njime kada je 1901. godine boravio u Prinstaunu i pisao „Baskervilskog psa”. Šetnja je oko 4 kilometra u oba pravca, a vlasti traže od posetilaca da ne ulaze među drveće i da se ne penju na stene - svaki korak uništava mahovine.

Hoja-Baču, Rumunija

U brdima zapadno od Kluža-Napoke, u Transilvaniji, oko 300 hektara šume raste savijeno i iskrivljeno - neko drveće u spirali, neko sa granama u luku. Najčešće objašnjenje je vetar. Ali šuma je poznata kao „Bermudski trougao Transilvanije”: priče o čobaninu koji je nestao zajedno sa 200 ovaca, o devojčici koja se vratila posle više godina a da nije ostarila, o mučnini, uznemirenosti, osećaju da te neko posmatra i baterijama koje se prazne za nekoliko minuta. Nijedna od tih priča nije dokumentovana - ali šuma je redovno na spiskovima za Noć veštica, a vodiči više od decenije organizuju noćne šetnje sa meračima elektromagnetnog polja. Gde nema dokaza, ima turističke ture. Obeležena staza od 6,6 kilometara je laka, pogodna i za planinski bicikl, i prolazi pored livade Pojana Rotunda, povezivane sa „čudnim pojavama”. U šumi rastu bukva, grab, jasen i brest, a 12 hektara medunca deo je mreže Natura 2000.

Trolskugen, Švedska

Na severoistočnom vrhu ostrva Eland, u rezervatu osnovanom 1998. godine na 266 hektara uz obalu, baltički vetrovi iskrivili su borove u čudne oblike. Dublje rastu stari, kvrgavi hrastovi, a bršljan prekriva tlo i penje se uz stabla. Tu je i „trolski hrast”, star između 800 i 900 godina - najstarije drvo na ostrvu. U jesen, kada cveta bršljan, u šumi je zabeleženo oko 300 vrsta gljiva. Među drvećem ima oko 15 grobova iz gvozdenog doba i kameni zid dug 230 metara, koji je prema novim istraživanjima mnogo stariji nego što se mislilo. Posebna priča je škuna „Sviks”, koja se nasukala 21. decembra 1926. godine - svih sedam članova posade je preživelo, a oluja ju je prelomila na dva dela 1954. godine. Vlasti je opisuju kao jedinu poznatu olupinu tog tipa nasukanu na kopno.

Fanal, Madeira

Na severozapadu Madeire, na oko 1.100 metara nadmorske visine, Fanal je deo lovorove šume pod zaštitom UNESKO-a na oko 15.000 hektara - najveće očuvane šume ovog tipa i ostatka šuma koje su pre 15 do 40 miliona godina pokrivale veliki deo južne Evrope. Ovde rastu vekovna stabla tila, neka starija od dolaska Portugalaca na ostrvo 1419. godine. Magla je česta, naročito rano ujutru, i drveće se pojavljuje kao silueta iznad pašnjaka po kojima pasu krave. Ovde su snimane i scene iz serije „Akolit” iz franšize „Ratovi zvezda”, iako je džinovsko drveće na ekranu dodato digitalno. Popularnost ima svoju cenu: u novembru 2025. godine vlasti su uvele ograničenje od 3.000 poseta dnevno i ogradile deo drveća. Markirane staze duge su 11 kilometara (oko četiri sata) i 7,2 kilometra (oko tri sata).

Bjalovješka šuma, Poljska i Belorusija

Na granici između Poljske i Belorusije leži šuma pod zaštitom UNESKO-a koja je vekovima bila lovište poljskih kraljeva i ruskih careva - i upravo je to spaslo evropskog bizona. Posle Prvog svetskog rata u divljini nije ostao nijedan, ali uzgoj u zatočeništvu je uspeo, i krajem 2025. godine u poljskom delu slobodno se kretalo 1.176 bizona. U šumi ima oko 3.000 monumentalnih hrastova, neki viši od 40 metara, 59 vrsta sisara i preko 250 vrsta ptica. Nacionalni park je najstariji u Poljskoj, a njegovo strogo zaštićeno jezgro ostavljeno je bez ljudske intervencije još od dvadesetih godina prošlog veka. Ulaz tamo je samo sa ovlašćenim vodičem, u grupama do deset ljudi, po ruti dugoj 7 kilometara.

Utevalder grund, Nemačka

U Saksonskoj Švajcarskoj, na oko pola sata od Drezdena, uska šumska klisura provlači se između gradića Štat Velen i sela Utevalde. Leta 1800. godine mladi Kaspar David Fridrih proveo je ovde nedelju dana bez da je sreo živog čoveka i kasnije zapisao da je živeo „među stenama i jelama”. Simbol klisure je kamena kapija Felzentor, gde se zidovi gotovo dodiruju. Pre nego što je železnica stigla u dolinu Labe 1851. godine, klisura je bila deo glavnog puta do Basteja, najpoznatijeg vidikovca u regionu. Najlakša šetnja je oko 5 kilometara u oba pravca, sa pijačnog trga u Štat Velenu, a pored kapije i dalje radi gostionica izgrađena 1790. godine.

Najviše čudi to što je jedna od najdivljijih šuma na ovom spisku upravo ona koja je najbliža nama. Pre nego što krenemo da tražimo čuda u Švedskoj ili na Madeiri, možda vredi proveriti šta raste iza prve granice.