Tarasona u podnožju Monkaja: katedrala koju zovu „Sikstinska kapela španske renesanse” i arena za bikove iz 1792. sa stanovima oko nje

Tarasona leži u podnožju planine Monkajo, na tački gde se dodiruju Aragon, Navara, Kastilja i Rioha. Takav položaj ti ne ostavlja izbor: grad je granica po definiciji. Njegov stari deo nosi tragove hrišćana, Jevreja i muslimana, a za nekoliko ulica prelaziš iz srednjeg veka u renesansu, i za to ti ne treba muzejska karta.

Jedanaestog oktobra grad je ponovio svoje najpoznatije venčanje - ono iz 1170. godine, između Alfonsa Osmog Kastiljskog i Leonor Plantagenet, ćerke engleskog kralja Henrija Drugog i Eleonore Akvitanske. Mladoženja je imao 14 godina, nevesta oko 10. To nije bila ljubav, nego savez kastiljske krune i jedne od najmoćnijih evropskih dinastija. Hronike pišu o gozbama, litijama i turnirima. Rekonstrukcija, pod nazivom „Ljubav u pograničnoj zemlji”, deo je pozorišne ture „Tarasona, protagonista u srednjem veku”, sada u svom trećem izdanju - sa vodičima, glumcima, plesačima i muzičarima koji kreću sa Trga Španije i kroz kvart El Sinto stižu do crkve Santa Marija Magdalena i do Episkopske palate. Ove godine u priču ulazi i 13. vek: ćerka Alfonsa i Leonor, takođe Leonor, i Haime Prvi Aragonski posle venčanja u Agredi posetili su grad.

Balkan dobro poznaje ovakve brakove iz svojih srednjovekovnih hronika - decu koju su venčavale krune, a ne osećanja. Razlika je u tome što je Tarasona od toga napravila turističku ponudu, sa kostimima i muzikom. Koliko bi naših tvrđava, crkava i čaršija moglo da ispriča priču na isti način, umesto da čeka posetioca koji će slučajno zalutati?

Palata koja je bila tvrđava, pa zamak, pa dvorac

Episkopska palata se uzdiže na visoravni iznad reke Keiles. Počela je kao muslimanska zuda, tvrđava, postala hrišćanski zamak, a kasnije dobila renesansni oblik. Godine 2020. proglašena je dobrom od kulturnog interesa i stalno otvara nove prostore: renesansno počasno stepenište i kupolu, nedavno restaurirane, uspon do kupole da bi se videle otkrivene i obnovljene slike iz 16. veka, srednjovekovne štale, stambene i upravne delove, pa čak i nekadašnje tamnice.

„Sikstinska kapela španske renesanse”

Katedrala Santa Marija de la Uerta ima korene u 13. veku i u sebi meša francusku gotiku, mudeharsku gradnju i renesansu. Njen glavni adut je kupola nad ukrštanjem i svod glavne kapele. Restauracija je trajala gotovo tri decenije. Slike iz 16. veka, povezane sa Alonsom Gonsalesom i Pjetrom Moroneom, prikazuju nage Adama i Evu i figure iz klasične mitologije - Apolona, Veneru, Bahusa. Vekovima su bile prekrivene malterom. Zato je meštani zovu „Sikstinska kapela španske renesanse”.

Doživljaj nazvan Kiborion vodi preko terasa, svodova i unutrašnjosti kupole. Mesta su ograničena, rezervacija je obavezna, a ulaznica košta 12 evra.

Viseće kuće i arena sa stanovima

Iz ulice Huderija, u nekadašnjem jevrejskom kvartu, vide se „viseće kuće” Tarasone, prilepljene uz stenu. Uspon Kuesta de Palasio vraća vas ka Episkopskoj palati. Najneobičnija građevina u gradu je stara arena za bikove iz 1792. godine - osmougaona, među najstarijima sačuvanim u Španiji, sa stanovima izgrađenim oko samog kruga. Ljudi žive tamo gde se nekada odvijala korida. Danas se u njoj održavaju koncerti, festivali i kulturni događaji.

Šta se jede

Dolina Keilesa daje blitvu, artičoke, špargle, plavi patlidžan, tikvice i paradajz, a zaštitni znaci su boražina i kardo, rođak artičoke. Jagnje iz Aragona služi se kao pečena plećka i but, kao rebarca, u sendviču „Pakito”, pa čak i kao tartar. Jesen sa Monkaja donosi šumske pečurke - vrganje i rujnice. Lokalno jelo je „ranćo turjasonense”, zasitna čorba od krompira, zeca i sezonskog povrća, ponekad sa svinjetinom ili puževima. Sa planine dolaze i krompir, sirevi, jagnjetina, med i voće - breskve, kajsije i čordon, plod sličan malini. Vino je iz apelacije Kampo de Borha. Preporučeni restorani: La Zarzamora, Mesón Asador Queiles, Saboya 21 i La Merced de la Concordia.

Tarasona je gotovo tri decenije restaurirala svoju kupolu, a sada naplaćuje 12 evra za penjanje do nje. To je investicija koja se vraća sa svakim posetiocem - i argument za svaku instituciju koja nasleđe vidi kao trošak, a ne kao prihod.