Altman: vestacka inteligencija nece skratiti radnu nedelju, bicemo zauzetiji nego ikad

Obecanje je bilo jednostavno: masine ce preuzeti dosadan posao, a mi cemo raditi manje. Sada covek koji prodaje najpoznatiju vestacku inteligenciju na svetu kaze da se to nece dogoditi.

Sem Altman, sef OpenAI-ja, gostujuci u podkastu „Relentless” rekao je da drustvo nikada nije uspelo da znacajno skrati radne sate, iako je tehnologija stalno obecavala da ce ljudi raditi manje i imati vise slobodnog vremena. „Ne ocekujem da ce vestacka inteligencija to promeniti”, dodao je.

„Tajno cemo biti srecni”

Umesto bolje ravnoteze izmedju posla i zivota, direktor OpenAI-ja tvrdi da ce ljudi zapravo biti srecniji ako nastave da rade naporno. „Mislim da cemo u svetu posle superinteligencije svi biti znatno zauzetiji nego sto smo ocekivali. Jos uvek cemo se zaliti na to, ali tajno cemo biti srecni”, izjavio je.

Pozicija je logicna ako se pogleda odakle dolazi. Kada te alatka cini brzim, ocekivanja rastu zajedno sa tobom, obim posla se siri, a konkurencija se zateze. Dobitak se ne pretvara u slobodno vreme, nego u vise rezultata. To nije predvidjanje buducnosti, to je opis poslednjih trideset godina.

Od oslobadjanja do intenziviranja

Tehnoloski lideri godinama su obecavali da ce posao uskoro postati nepotreban, da ce sposobni modeli preuzeti monotone zadatke i osloboditi ljude za ono sto im prica zadovoljstvo. Stav Altmana je znacajan preokret u odnosu na tu dominantnu pricu: tehnologija nam nece dati manje posla, nego ce nam omoguciti da uradimo vise.

U praksi, vestacka inteligencija podstice zaposlene da rade intenzivnije. To intenziviranje vec povecava sagorevanje na radnom mestu, paralelno sa stalnom pretnjom od gubitka posla. Psihijatri upozoravaju da takva neizvesnost ima teske psiholoske posledice. Oni koji ostaju cesto preuzimaju zadatke otpustenih kolega, sto stanje cini jos tezim.

Kada su i optimisti odustali

Dok se politicari poput Bernija Sandersa jos uvek zalazu za cetvorodnevnu radnu nedelju omogucenu vestackom inteligencijom, sami tehnoloski pioniri izgleda su napustili tu viziju. Poruka da bi veci obim posla trebalo na kraju da nas ucini „srecnima” zvuci drugacije kada dolazi od coveka koji ima direktan udeo u tome kako se menja trziste rada.

Za citaoca u zemlji gde se prosecna plata broji u stotinama evra, a prekovremeni rad cesto se i ne placa, ovo nije apstraktna debata Silicijumske doline. Ako tehnologija koju svi placamo ne donosi ni sat manje posla, ostaje samo pitanje kome donosi vise.