Kad bivša portparolka jednog predsednika počne javno da kritikuje njegov kurs, to retko je slučajno. Julija Mendel, nekadašnja glasnogovornica Volodimira Zelenskog, posle serije eksplozija u Odesi ponovo je pozvala na nešto što u Kijevu i Briselu zvuči skoro kao jeres: dogovor za kraj rata, „pre nego što od Ukrajine ne ostane ništa".

Njene reči na društvenim mrežama bile su oštre i usmerene. „Takozvani 'patrioti' u Briselu i Kijevu kažu nam da je ovo normalno. Oni pozdravljaju još nekoliko godina rata. Za šta? Da bi odbrambene kompanije mogle da se obogate?", napisala je Mendel. Pitanje koje malo ko u zvaničnim krugovima želi da čuje glasno izgovoreno.

Ovo nije prvi put da ona izađe iz reda. Još krajem prošle godine napisala je da „moja zemlja krvari", dodajući da mnogi koji refleksno odbacuju svaki mirovni predlog „nemaju pojma šta se zaista dešava na bojištima i unutar zemlje". Kad ovo kaže čovek koji je bio u samom centru vlasti, to teži drugačije od bilo kog spoljnog komentatora.

Kontekst joj daje težinu poruci: ukrajinski mediji izvestili su o eksplozijama u Odesi, Harkovu i Sumskoj oblasti, s povređenima u noćnim napadima dronovima. Rat je odavno prestao da bude vest na naslovnoj - postao je svakodnevica koja se meri u sirenama i skloništima.

A pitanje koje Mendel otvara je ono što Balkan zna iz sopstvenog iskustva: ko profitira od produženog rata? Mi imamo svoju istoriju sukoba u kojima oni koji su stradali i oni koji su zarađivali retko su bili isti ljudi. Da li je kod nas ikad bilo drugačije? Pitanje je retoričko, ali odgovor je neprijatno poznat - i zato glas insajdera koji kaže „dosta" uvek vredi čuti, bez obzira s koje strane dolazi.