U dva sata posle ponoći, kad naselje spava, dvojica ljudi dolaze na električnim trotinetima pred trgovački kompleks u Šuto Orizariju. Ne žure. Polivaju izloge zapaljivom tečnošću, pale ih i odlaze istim putem kojim su došli. Cela operacija traje manje od jednog minuta. Rezultat: preko 20 izgorelih radnji.

Snimak, objavljen na društvenim mrežama, menja ceo slučaj. Ono što je juče bilo „požar u trgovačkom centru” - formulacija koja dozvoljava svakome da pomisli na struju, na cigaretu, na nesreću - danas je nešto sasvim drugo. Neko je došao, neko je zapalio, neko je pobegao. To nije nesreća, to je delo.

Prema podacima Centra za upravljanje krizama, vatru je gasilo 15 vatrogasaca sa šest vatrogasnih vozila, od 3:31 do 6:45 časova. Tri sata i četrnaest minuta da se ugasi ono što je podmetnuto za pedeset sekundi. Sve opožarene radnje bile su u vlasništvu jednog lica i bile su izdate pod zakup - znači izgoreo je tuđ rad, tuđa roba, tuđe pare za kiriju koje su već plaćene.

Ko plaća, a ko odgovara

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova zasad nema zvaničnog odgovora o uzroku. Ima uviđaja, ima „preduzetih mera za rasvetljavanje slučaja” - formulacija koju svako u ovoj zemlji zna napamet. Pitanje koje ostaje konkretnije je: postoji snimak sigurnosne kamere, postoji sat, postoji datum, postoje dvojica ljudi na trotinetima. Koliko je vremena potrebno da se takav krug zatvori?

Zato što stvar nije apstraktna. U tim radnjama bilo je tekstilne i druge robe. Iza svake od njih stoji čovek koji ju je otvorio ujutru, poređao robu i računao da će tu biti i sledećeg dana. Dvadesetak porodica ostalo je bez izvora prihoda u jednoj noći - a niko još uvek nije naglas izgovorio reč „motiv”.

Snimak je objavio lokalni medij na društvenim mrežama, ne institucija. I to je sopstvena poenta priče: dokaz koji je promenio razumevanje slučaja stigao je sa Fejsbuka, a ne iz saopštenja. Kad kamera radi bolje od službenog obaveštenja, to nije prednost tehnologije - to je mera brzine institucije.