Vlada je proglasila krizno stanje na celoj teritoriji države zbog opasnosti od požara. Traje 30 dana, počinje od 1. avgusta. Formulacija u saopštenju je da je odluka „potvrda opredeljenja Vlade da postupa proaktivno“. Proaktivno - 31. jula, pošto je ceo mesec gorelo.

Odluka predviđa aktiviranje Glavnog štaba pri Centru za upravljanje krizama, koji će biti u stalnom zasedanju i u roku od 24 sata treba da izradi akcioni plan za prevenciju i suočavanje sa požarima, pregled raspoloživih ljudskih i materijalno-tehničkih resursa, kao i plan za koordinirano delovanje svih nadležnih institucija. Svi organi državne uprave zaduženi su da u celosti stave na raspolaganje svoje kapacitete.

Pročitajte poslednju rečenicu još jednom. Plan o tome ko šta ima i ko šta radi piše se u roku od 24 sata od 1. avgusta. Znači, do juče taj dokument ili nije postojao, ili nije bio dovoljno dobar da se primenjuje bez proglašene krize. U zemlji gde svako leto gori, pregled raspoloživih resursa nije nešto što se radi pošto vatra krene - to je nešto što treba da stoji gotovo u fioci od aprila.

Istog dana kada je Vlada zasedala, u Valandovskom su gorela dva žarišta, a u gašenju su bila uključena dva „er traktora“ Direkcije za zaštitu i spasavanje. To nije anegdota, to je kontekst: odluka o krizi nije došla iz prognoze, došla je sa terena koji već gori.

Krizno stanje nije loša stvar - naprotiv. Ono otključava resurse, koordinaciju i komandnu liniju kakva u normalnim uslovima ne postoji. Problem nije što je proglašeno, nego što se svake godine proglašava, a svake godine se posle sve vraća na početak: iste deponije, ista strništa, isti teško prohodan teren, isti broj aviona.

Za 30 dana ističe. Tada vredi postaviti jedno jednostavno pitanje Glavnom štabu: šta je od akcionog plana izrađenog za 24 sata ostalo da važi i u septembru, i koliko je od tih „raspoloživih kapaciteta“ zaista bilo raspoloživo kada je zatrebalo?