Četiri godine posle smrti Veronike Forke, njezina ćerka Marija Ibora rešila da zboruva. Ne vo intervju so odmereni rečenici, tuku vo kniga so težok naslov: „Ne sum Veronika Forke". I vo nea, Ibora go otvora ona što mnogumina pretpostavuvaa, no nikoj ne sakaše prv da go kaže - deka depresijata ne doaѓa od nikade, deka taa ne „udira" - tuku se hrani dolgo, so godini.

Utroto na smrtta na Veronika, vo dekemvri, nejzinata neguvatelka Menuka pronašla nešto čudno. Site šalovi na akterkata bea izvadeni od plakarot i naredeni na krevetot. Ibora vo knigata go opišuva toa so ladna toчnost: „Kako kasting na šalovi. Izbiraše koj će bide najsoodveten."

Raspadot ne se sluči preku noć. Započna so razdelbata na Veronika so režiserot Manuel Ibora, po trieset godini brak. Ibora vo knigata go citira tatkoto: „Tato imaše tvrd karakter i ja štitеше. Beše kako brana meѓu nea i svetot. I koga taa brana se skrši - plof!" Koga Manuel doznal za smrtta, rekol deka ništo od ova nemalo da se sluči ako ostanal vo kuћата. Čuvstvoto na vina, so godini bavno meleno.

Imaše i ponapred. Majkata na Veronika, Karmen Vaskes-Vigo, narečena Tete, ne mo жеla da podnese starost. Ibora pišuva: „Ne moжeше da bide stara. Sakaše da umre. Nejzinata omilena tema za razgovor beše smrtta i evтанazijata." Toa e semejna pozadina što ne se pišuva vo nekrologot, no koja objasnuva zošto eden vakov kraj ne e iznenaduvaне - tuku niza.

Za vreme na pandemiskata izolacija, Ibora videla druga strana od raspadot: paketite. Doagale postojano - ponekogaš po pet na den, sekogaš vo parovi. Kupuvaне kako način da se popolni nešto što veće ne može. I vo istiot period, Veronika ŋ doverila: „Presitena sum od Veronika Forke. Presitena."

Izleguvaнето na „Masterčef" beše posledniot udar. Ibora vo knigata direktno ja obvinuva produkcijata - velat deka ja videle nestabilnosta, no ja iskoristile za rejting. Potoa došol internetot, i so nego maltretiraнето koe Veronika ne go izdrža. Nejzinite posledni zborovi, kako što se sećava ćerkata, bea: „Zgreshiv. Lugjeto me mrazаt."

A Ibora, koja sega go nosi ova sé vo knigata, ne se krie zad vina. Taa blagodari. Na kolegite što se pojavija na ispratata. Na poraката od kralot Felipe i kralicata Letisija. Na lugjeto što i sega, četiri godini podocna, ja pametat majka i kako čovek, ne kako naslovnica. Koga depresijata ja grabnuva žrtvata, sekoja „čisнa" smrt e nemoжна. Šta ostanuva za najbliskite? Kniga. I barem edna rečenica što nema da bide iskrivena so tagot „vest na denot".