Mladić je umro kao osuđen, a predsednik crnogorske Skupštine poslao je saučešće njegovom sinu

Ratko Mladić umro je u pritvoru u Hagu, nakon što je pretrpeo više moždanih udara. Imao je doživotnu kaznu, izrečenu u junu 2022. godine, za genocid u Srebrenici, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Čovek koji je komandovao vojskom bosanskih Srba umro je kao osuđen, ne kao oslobođen - i to je jedina rečenica u celoj priči oko koje nema prostora za interpretaciju.

Pa ipak, interpretacije su se odmah našle. Andrija Mandić, predsednik crnogorske Skupštine i lider Nove srpske demokratije, objavio je na X da je uputio saučešće Darku Mladiću, sinu generala. Ne kao privatno lice koje se javlja čoveku koji je izgubio oca - nego potpisan, kao i partija iza njega.

Nije privatno lice, to je cela poenta

Hrvatska evroposlanica Sunčana Glavak reagovala je oštro: poruku je nazvala sramnom i neprihvatljivom za čoveka koji stoji na čelu parlamenta u državi koja želi u EU. Njen argument nije emotivan, nego institucionalan - Mandić nije privatno lice, pa njegove javne poruke nose političku i institucionalnu težinu.

Glavak je podsetila da je Mladić pravosnažno osuđen na doživotni zatvor. Kada se to prećutkuje, a naglašava vojni čin, relativizuje se genocid. To nije nijansa. To je izbor koji se pravi svesno, i Crna Gora ne može da gradi evropsku budućnost ako napušta vrednosti na kojima je Unija osnovana.

Čovek koji je sanjao svet bez oružja

Dopisnik britanskog javnog servisa Alan Litl istog dana objavio je sećanje na svoj prvi susret sa Mladićem u kasarni Lukavica kod Sarajeva. General ga je, piše on, držao za ruku minutima, fiksirao ga pogledom i tvrdio da sanja svet bez oružja i bez rata. Litl ga je zapamtio kao fanatičnog, opasno fanatičnog.

Ono što je usledilo posle tih rečenica zapisano je u presudama: masovna ubistva, etničko čišćenje, masovno silovanje, prisilne deportacije, genocid u Srebrenici. Litl je izgubio i svog snimatelja, Tihomira Tunukovića, pod srpskom artiljerijom.

Ko plaća težinu jednog statusa na X

Na Balkanu smo navikli da se smrt osuđenog ratnog zločinca pretvara u test - ne za njega, nego za žive. Svaki javni funkcioner koji progovori tog dana kaže nešto o svojoj državi, hteo to ili ne.

Zato pitanje nije kako se oseća porodica Mladić. Pitanje je zašto čovek na čelu jednog parlamenta smatra da je njegov posao da to saopšti javno, u ime partije, u državi koja godinama ponavlja da je njena budućnost u Briselu. Odgovor na to pitanje ne daje Hag. Daju ga birači.