Ratko Mladić preminuo je u Hagu, sa 84 godine, u pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija. Umro je kao osuđen čovek - doživotna kazna za genocid, za zločine protiv čovečnosti i za kršenje zakona i običaja ratovanja. To nije ničija interpretacija. To je pravosnažna presuda, potvrđena u žalbenom postupku u junu 2021. godine.

Pa ipak, samo nekoliko sati posle vesti, region se ponovo podelio po istim linijama po kojima se deli trideset godina. Jedni pišu „preminuo general”. Drugi pišu „preminuo osuđeni za genocid”. Isti čovek, dve sasvim različite rečenice - i u razlici između njih stoji sve što Balkan nije uspeo da zatvori.

Osam hiljada imena, a ne brojka

Kao komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, Mladić je vodio snage koje su u julu 1995. godine zauzele Srebrenicu. Posle pada grada masovno je pogubljeno preko 8.000 ljudi, uglavnom Bošnjaka, muškaraca i dečaka. Međunarodni sudovi to su kvalifikovali kao genocid - ne kao optužbu, nego kao utvrđenu činjenicu u presudi.

Direktor Memorijalnog centra u Srebrenici, Emir Suljagić, reagovao je rečenicom kojoj nije potrebno dopunjavanje. „Ljudi koje je poslao u smrt nisu dobili šansu da ostare. To je jedina činjenica o njegovoj smrti koja za mene ima značaj”, izjavio je.

Nijedna sahrana ne briše presudu

Mladić je uhapšen u Srbiji 26. maja 2011. godine, posle šesnaest godina u bekstvu. Pet dana kasnije prebačen je u Hag. Godine 2017. dobio je doživotnu kaznu u prvom stepenu, 2021. godine žalbeno veće ju je potvrdilo. Od doživotne kazne odležao je nešto više od petnaest godina.

Poslednje mesece proveo je u teškom zdravstvenom stanju. Odbrana i porodica tražili su prevremeno puštanje iz humanitarnih razloga. Predsednica Međunarodnog rezidualnog mehanizma, Gracijela Gati Santana, odbila je zahtev - sa obrazloženjem da samo očekivanje skore smrti ne predstavlja automatski osnov za puštanje na slobodu. Mehanizam je zatim potvrdio da je Mladić preminuo dok je bio hospitalizovan u Hagu i da su holandske vlasti započele standardne procedure predviđene njihovim zakonodavstvom.

Srpsko Ministarstvo pravde već je saopštilo da će organizovati prenos tela u Srbiju.

Reakcija koja govori više od vesti

Ono što je usledilo u delovima srpskog medijskog prostora nije bio nekrolog nego kampanja. Glavni urednik jednog beogradskog tabloida uživo je izjavio da prava vest nije da je Mladić preminuo, nego da je bio „ubijen u Haškom tribunalu”, koji je nazvao terorističkom organizacijom. Sud koji je izrekao presudu tako je, u jednom potezu, proglašen krivcem za smrt čoveka kojeg je osudio.

Zašto je ovo važno za čitaoca u Skoplju? Zato što se retorika ne zaustavlja na granici. Region godinama gleda kako se pravosnažne presude za ratne zločine tretiraju kao pitanje političke pripadnosti, a ne kao činjenica. Kada sud koji je utvrdio zločine postane neprijatelj, a osuđeni postane žrtva, onda nijedna presuda ubuduće nema težinu.

Šta je ostalo

Trideset i jednu godinu posle Srebrenice, posmrtni ostaci više od 1.000 ljudi još uvek nisu pronađeni. U julu ove godine u Potočarima sahranjeno je još deset novoidentifikovanih žrtava. To je jedini deo ove priče koji ne zavisi od toga kako će biti ispisana vest o smrti jednog čoveka - potraga se nastavlja bez obzira na naslove.

Mladić je umro u zatvoru, što znači da je sud izdržao ono što istorija retko izdrži - osudio ga je do kraja. Pitanje koje ostaje nije o njemu. Pitanje je da li će se region ikada složiti da je jedna pravosnažna presuda činjenica, a ne mišljenje.