Planinarenje se godinama prodavalo kao nadmetanje sa samim sobom: koliko kilometara, koliko metara visinske razlike, za koliko vremena do vrha. Sada se širi suprotna logika - takozvani soft hiking, hodanje po planini bez hronometra. Klubovi koji ga praktikuju dobijaju sve više ljudi, i vredi pitati zašto baš sada.

Definicija je jednostavna do neprijatnosti. „Sastoji se u tome da izađeš, da uživaš u prirodi i u društvu ostalih iz zajednice”, kaže Klaudija, ambasadorka jednog španskog planinarskog kluba. Bez opsesije rezultatom, sa tempom prilagođenim čoveku koji ide najsporije. Cilj, kako kaže, nisu vremena nego dobrobit.

Hodanje po stazi nije isto kao hodanje po trotoaru

Ovo nije blaža verzija ničega. Kada hodaš po neravnom terenu, korak prestaje da bude predvidiv: uzbrdica, nizbrdica, kamenje, promena podloge. Telo se stalno prilagođava, što pored nogu i zadnjice traži ravnotežu, koordinaciju i stabilnost. Zavisno od dužine i tempa, to je i kardio vežba promenljivog intenziteta. Razlika je što intenzitet ovde kontrolišeš ti, a ne staza.

Druga stvar koju donosi je mentalna. Teren te prisiljava da budeš prisutan - moraš da gledaš gde staješ i šta je oko tebe. To je nekoliko sati daleko od ekrana, a da ti pritom niko ne drži predavanje o digitalnom detoksu.

Pauza nije odustajanje, nego deo maršrute

Klaudija insistira na nečemu što većina planinara preskače: odmor je deo ture čak i kada tempo nije težak. „Telo često ima potrebu za tim trenutkom da stane, da se hidrira i da se oporavi”, objašnjava. Ali pauza ima i drugu funkciju. „Mnogo puta se fokusiramo samo na to da stignemo do vrha ili da završimo stazu, a lepota je i u tim trenucima kada zastajemo, razgovaramo i delimo iskustvo.”

U klubu ima žena iz Madrida koja je pretrpela moždani udar. Nakon što je ponovo prohodala i ponovo naučila da govori, prešla je nekoliko staza sa grupom i prehodala Kamino de Santjago. „Kaže nam da se često oseća blokirano, ali kada izađe da hoda, ponovo se povezuje sa sobom.” To je jedno iskustvo, ne medicinski protokol - ali govori nešto o tome šta kretanje znači kada nije pretvoreno u procente.

Da li treba da budeš u formi

Ne mora, ukoliko staza odgovara tvom stanju. Ali ima stvari koje nisu preporuka nego uslov: da poznaješ teren, da isplaniraš maršrutu, da imaš odgovarajuću opremu. Dužina sama po sebi ne govori ništa - visinska razlika, vrsta podloge, nadmorska visina i vreme mogu potpuno da promene sliku jedne iste ture. Ako se odavno nisi kretao, počinje se sa kratkim stazama. Ako postoji bolest ili povreda, prvo lekar.

Pouka ove sporije škole je da fizička aktivnost ne mora da bude izazov da bi se računala. Hodaš, zastaneš kada ti treba, gledaš oko sebe i nastavljaš svojim tempom. I planina od mesta gde se dokazuješ postaje mesto gde se jednostavno krećeš.