Nemačka i Francuska morale su da izađu i da uveravaju da njihov zajednički non-pejper za proširenje EU nije zvaničenje Unije druge lige. A kada dve najveće članice moraju da objašnjavaju da nešto „nije" ono na šta liči, to obično znači da mnogima upravo tako izgleda.

Dokument, lansiran od kancelara Merca i predsednika Makrona, navodno treba da ubrza proširenje za zemlje Zapadnog Balkana, među kojima i Makedonija. Kritičari se plaše da se umesto punopravnog članstva nudi nekakav međustatus - „druga liga" u koju ulaziš, a nikada ne stigneš do sredine stola.

Ambasadori dve zemlje, Petra Dreksler i Kristof le Rigole, odbili su to tumačenje. „Cilj za nas ostaje punopravno članstvo", izjavili su, tvrdeći da je reč o „novim podsticajima za brži napredak" i „međukoracima", a ne o trajnoj alternativi članstvu. Retorika je pažljivo skrojena - ali Balkan je ova obećanja već slušao na više jezika.

Kontekst nije ohrabrujući. Makedonija stoji zaglavljena zbog zahteva za ustavne izmene, Bugarska blokira, a sa domaće scene se već čuju upozorenja da svako popuštanje bez garancija vodi do nove blokade. Antonio Milošoski oštro je upozorio da pristup ka bugarskom zahtevu „ne treba da bude lakoveran", podsećajući da smo posle Prespanskog sporazuma dobili veto, a ne otvaranje pregovora.

I tu je suština koju nijedan diplomata neće reći glasno. „Postepeno približavanje", „međukoraci", „pozitivan ciklus" - sve to zvuči lepo dok neko ne upita koliko koraka ima do vrata i ko drži ključnu ruku. Za zemlju koja čeka na vratima EU kao na šalteru u opštini već dvadeset godina, razlika između „brže članstvo" i „večno približavanje" nije semantička - nego sudbinska.