Osam godina posle smrti princa Henrika od Danske, njegov unuk grof Nikolas prvi put je progovorio o tome šta znači gubiti dedu dok svet oko tebe traži da nastaviš kao da se ništa nije dogodilo. Henrik je preminuo u februaru 2018, a samo dan posle sahrane, mladi grof je već bio u Londonu - na modnoj reviji Burberryja, da bi se u Dansku vratio dva dana kasnije.

Upravo ta slika otkriva istinu iza kraljevskih titula. Dok je javnost oplakivala princa-supruga, za Nikolasa je gubitak bio intimniji i jednostavniji. „Verovatno su mnogi osetili da su izgubili svog princa-supruga, ali za mene - ja sam samo izgubio dedu“, kaže on. Rečenica koju svako ko je sahranio bliskog razume bez prevoda.

Ono što mladi grof najiskrenije opisuje jeste rascep koji malo ko sme da prizna naglas: kako ostati ceo kad danas čekaš na modnoj pisti, a prekjuče si stajao pored kovčega. „Teško je održati ravnotežu između toga da budeš euforičan i tužan, pa ponovo euforičan“, priznaje Nikolas. Kraljevsko ili ne, tuga ne poštuje raspored.

Za porodicu, Henrik je očigledno bio više od ceremonijalne figure. Nikolas ga opisuje kao ujedinjujuću ličnost - čoveka oko koga su se okupljali i stariji i mlađi. Upravo takve figure, kad ih nestane, ostavljaju prazninu koja se ne popunjava nasledstvom ili titulom, već se oseća na svakom porodičnom okupljanju koje potom deluje nepotpunije.

Način na koji čuva uspomenu je tih, bez spektakla. Nikolas ponavlja zajedničke fotografije iz prošlosti, naročito u vinariji Šato de Kaj na jugu Francuske, mestu koje je njegov deda voleo. Ne objava za kamere, već lični ritual - vraćanje na isto mesto da bi se osetilo da je neko još uvek prisutan. Ponekad najveća počast prema nekome nije spomenik, već jedna ponovljena šetnja kroz vinograd koji je on zasadio.