Industrija u Makedoniji tiho ostaje bez radnika, i to najviše tamo gde najmanje smemo sebi da dozvolimo - u rudarstvu. Brojke su objavljene, ali pitanje koje otvaraju retko ko želi da izgovori.

Prema podacima Državnog zavoda za statistiku objavljenim 3. jula, broj zaposlenih u industriji u periodu januar-maj 2026 smanjen je za 3 odsto u poređenju sa istim periodom lane. Najveći pad je u rudarstvu i vađenju kamena - minus 7,3 odsto, praćen prerađivačkom industrijom sa padom od 2,5 odsto. Jedini svetli izuzetak je sektor snabdevanja energijom, koji beleži blag rast od 1 odsto.

Pad nije ograničen na jedan ugao ekonomije - širi se kroz gotovo sve kategorije. Manje radnika ima u proizvodnji kapitalnih dobara, kod trajnih i netrajnih potrošačkih proizvoda, kod intermedijarnih proizvoda i kod energetskih proizvoda. Kada jedna ekonomija gubi radnike istovremeno na toliko mnogo frontova, to nije slučajna fluktuacija, već trend koji vredi shvatiti ozbiljno.

A iza brojke od 7,3 odsto u rudarstvu krije se šira priča o propuštenim šansama. Makedonija godinama govori o novim investicijama u rudarski sektor - projektima poput rudnika kod Ilovice-Štuke - koji završavaju zaglavljeni između dozvola, protesta i političke neodlučnosti. Rezultat je sektor koji slabi, gubi radnike i investitore istovremeno, dok susedi privlače upravo one pare koje kod nas prolaze pored vrata.

Pitanje na koje statistika ne odgovara je jednostavno: gde odlaze ti radnici? Deo verovatno prelazi u usluge, deo u inostranstvo, gde ionako odlaze hiljade svake godine. Kada se industrija - osnova svake realne ekonomije - prazni od radnika, to nije broj za fusnotu u izveštaju, već signal da nešto u modelu ne funkcioniše. I dok se vlasti hvale stabilnošću, statistika tiho piše drugačiju priču.