Pre nego što staviš pile u tiganj, skoro sigurno radiš ono što je svako naučio od majke: stavljaš ga pod česmu i pereš. Ima logike u tome. Ima i problema - to je upravo korak koji povećava, a ne smanjuje opasnost.

Sirovo pile može nositi bakterije poput kampilobaktera, koji živi u crevima zdravih ptica. Kada po njemu udari mlaz vode, ti mikroorganizmi ne odlaze u odvod. Oni se raspršuju - po radnoj površini, po priboru, po svemu što stoji oko sudopere.

Dr Kristina Lopes de la Tore, direktorka Odeljenja za biomedicinu Evropskog univerziteta u Andaluziji, kaže to direktno: pranjem omogućavamo mikroorganizmu da stigne do hrane koja neće biti kuvana - salate, hleba ili voća.

Migel Anhel Luruenja, doktor nauka i tehnologije hrane, dodaje da pranje sirovog pileta pomaže disperziju patogenih bakterija po celoj kuhinji i kontaminira površine, pribor i drugu hranu.

Tu je pravi rizik. Pile na kraju ionako ide u tiganj i kuva se. Salata koja je stajala pola metra dalje - ne.

Kod koga ne prolazi za dva dana. Zdrav odrastao čovek obično se oporavi za nekoliko dana. Deca, stariji ljudi, trudnice i osobe oslabljenog imuniteta suočavaju se sa nečim sasvim drugim: teškom dehidratacijom, bolničkim lečenjem i posledicama koje ostaju - sindromom iritabilnog creva, reaktivnim artritisom, u težim slučajevima i Gijen-Bare sindromom.

Šta se radi umesto toga. Pile se suši papirnom salvetom za jednokratnu upotrebu, koja se odmah baca. Ruke se peru pre i posle dodira sa sirovim mesom. Svaka površina koja je došla u kontakt sa njim čisti se i dezinfikuje. Sirovo meso se drži odvojeno od hrane koja se jede sirova. I poslednje, najvažnije: meso se kuva do kraja, do unutrašnje temperature od 74 stepena.

Jedno je navika, drugo je brojka. Pranje pod česmom ti daje osećaj da si nešto uradio; termometar koji pokazuje 74 ti kaže da zaista jesi. Ako treba da se odrekneš jednog od dva koraka, već znaš kojeg.