Kardinal Vinko Puljić, penzionisani vrhbosanski nadbiskup, u nedeljnom intervjuu za bosansku federalnu televiziju izrekao je najkritičnije reči o stanju u Bosni i Hercegovini koje su se čule od nekog bosanskog crkvenog lidera u poslednjih nekoliko godina. „Obukli ste nam ludačku košulju i otišli, a mi unutra, snalazimo se kako znamo." - rečenica koja u originalu glasi na bosanskom, a u potpunosti se prevodi na druge jezike bez gubitka.

Puljić je govorio o Dejtonu. Sporazumu iz 1995. godine koji je završio rat u Bosni, ali kako kardinal ističe, nije uspostavio pravedan mir. „To je zaustavilo rat, ali nije uspelo da uspostavi pravedan mir koji poštuje prava i dostojanstvo svih naroda." Trideset godina kasnije, Dejton i dalje drži Bosnu u stanju - funkcionalnom samo koliko da preživi, nefunkcionalnom koliko da se razvija.

„Tronožni oslonac." To je slika koju Puljić koristi za tri konstitutivna naroda - Bošnjake, Srbe i Hrvate. Ako jedna noga slabi, ceo tronožac pada. Iz balkanske perspektive, ova metafora ima posebno značenje. Bošnjaci čine najveći procenat stanovništva, ali i najmanju ekonomsku moć. Hrvati su gotovo isključeni iz zajedničkog federalnog okvirnog sistema. Srbi imaju potpunu autonomiju u Republici Srpskoj sa obrazovnim i fiskalnim sistemom koji je gotovo država u državi.

Kardinal je spomenuo i nešto suptilnije - da je došao do tajnih planova sa sve tri strane, i da mu se zgadilo. Ne želi da govori konkretno. „To su domaći planovi, ne međunarodne zajednice", rekao je. Šta se krije iza ove izjave? U bosanskom političkom svetu to najverovatnije se odnosi na teritorijalne predloge, dogovorne podele sa Hrvatskom i Srbijom, ili planove za faktičko uspostavljanje trećeg entiteta.

Tema o trećem entitetu - hrvatskom entitetu odvojenom od Federacije - poslednjih godina raste u političkoj težini. Puljić je zauzeo nijansiranu poziciju: nije za etničko čišćenje, ali nije ni protiv restrukturiranja ako sadašnje ne radi. To otvara put političarima poput Dragana Čovića u HDZ da nastave lobiranje za administrativnu reorganizaciju.

Puljić je takođe odbacio da je sukob u Bosni verski. „To je rat interesa", kaže. Obični ljudi - katolici, muslimani, pravoslavni - žive zajedno mirno. Politički spektakl je ono što proizvodi tenziju. To će biti poznata dijagnoza svima koji žive na Balkanu - problemi retko dolaze od običnih ljudi, češće od onih koje zovu „političarima".

Za Makedoniju, Puljićeva izjava ima dalekosežne paralele. Kada je Brisel „obukao ludačku košulju" Prespanskim sporazumom i otišao, koga je ostavio u njoj? Ne institucije - već narod. I oni „unutra" sedam godina pokušavaju da nađu kako da dišu. Situacija u Bosni je ekstremnija - 30 godina u istoj košulji, i kardinal prvi put glasno govori da je ta košulja izraz dizajniranog haosa, a ne „nedostatka političke zrelosti".

Pitanje koje ostaje: koliko Balkan može da se razvija napred sa sporazumima sklopljenim van njega? Dejton, Prespa, Brisel - svi su „međunarodna rešenja" za domaće probleme. Svi imaju isti nedostatak: nedostaje im volja i legitimitet u zemlji u kojoj se primenjuju. Kardinal Puljić, sa 80 godina, može sebi da dozvoli da to kaže glasno. Malo drugih može.