Srpski predsednik Aleksandar Vučić je objavio da će u sledećem mesecu biti u Kini - u državnoj i zvaničnoj poseti koja će trajati pet do šest dana. Prema Vučiću, kineski predsednik Si Đinping u istom periodu primiće i Donalda Trampa i Vladimira Putina. To znači da će se u Pekingu u jednom mesecu sresti predsednici tri zemlje koje definišu trenutni globalni poredak.

Vučić je ovu posetu opisao kao „najvažniju u njegovoj političkoj karijeri". Teme koje će se pokrivati: robotika, veštačka inteligencija, vojno-tehnička saradnja, infrastruktura i reforma obrazovnog sistema. Ovo nije kratak spisak. To je celokupan paket za restrukturiranje spoljnih odnosa Srbije.

Na istom događaju, Vučić je izbacio najprovokativniju rečenicu: „Sad bismo imali sa čim da idemo u rat, ali ne želim rat, jer sam građanima obećao mir." Ova izjava ima dva glavna podvlačenja. Prvo, potvrdu da je Srbija sa nabavljenim sredstvima značajno bolje naoružana nego 1999. godine kada je NATO bombardovao Jugoslaviju. Drugo - da ta sila postoji kao opcija, ne kao scenario.

O kakvom oružju Vučić govori? Prema njegovim izjavama, Srbija je kupila značajne količine oružja i vojne opreme, uključujući moćno oružje iz Izraela. To je važan detalj. Izrael je u poslednjoj deceniji prodao Srbiji dronove, protivvazdušne sisteme i elektronsko-ratne uređaje. Istovremeno, Srbija je kupovala vojna vozila iz Kine i sisteme iz Rusije. To je strategija „diverzifikovanog naoružanja" - kupi sa svih strana, ne zavisi od jedne.

Kosovo je opet „na stolu pregovora", kaže Vučić. Ne daje detalje, ali potvrđuje da postoje razgovori. Iz balkanske perspektive to znači da status Kosova - 17 godina posle jednostrano proglašene nezavisnosti - i dalje ostaje otvoreno pitanje u srpskoj političkoj definiciji. Nijedan srpski predsednik ne može da se obaveže na priznavanje i ostane predsednik.

Šta to znači za Balkan? Vučić pozicionira Srbiju kao centralnog igrača. Sa Kinom za dve nedelje, sa Rusijom i Trampom u istom okruženju, sa Izraelom kao vojnim partnerom. Makedonija, Albanija, Severna Makedonija i Bosna - svi su mali igrači u ovoj geometriji. Vučić stvara iluziju da može da razgovara sa svima istovremeno, a to je strategija koja kratkoročno donosi uticaj, ali dugoročno nepredvidljivost.

Pitanje namere iza izjave „imali bismo sa čim u rat, ali ne želimo": zašto mu je važno to da kaže sada? To je poruka Kosovu, Bosni (posebno posle retorike oko Republike Srpske) i Albaniji. Nije direktna pretnja - to bi bilo glupo i kontraproduktivno. Ali je „podsetnik" da Srbija ima kapacitet. Balkanska politika je često o tonovima, ne o činjenicama. I ton juče bio je: spremni smo, ne želimo, ali smo spremni.