SDSM je izašao sa oštrim saopštenjem da polovina vlade premijera Hristijana Mickoskog ima bugarske pasoše. Tvrdnja - i to što je čini SDSM iznosi sada - zaslužuje ozbiljnu analizu.

Stranka tvrdi da je VMRO-DPMNE odbila njihov predlog-zakon koji bi ministrima, zamenicima premijera i funkcionerima zabranio dvojno državljanstvo. Prema SDSM-u, „polovina vlade Mickoskog morala bi da podnese ostavku" ukoliko bi zakon bio usvojen.

Argument SDSM-a: licemerje. Isti funkcioneri koji javno vode nacionalnu retoriku za zaštitu makedonskog identiteta, „tiho su sebi obezbeđivali evropske dokumente" preko bugarskog državljanstva. Zamenici premijera, ministri, poslanici, gradonačelnici i direktori - svi sa bugarskim pasošima, dok sa tribine drže govor o „nepopustljivosti makedonskog identiteta".

Pre nego što zauzmemo stranu, treba postaviti ozbiljno pitanje. Da li SDSM ima dokaze, ili samo pretpostavke? Govorimo li o pet ljudi ili pedeset? Saopštenje operiše generalizacijama - „polovina vlade" - a konkretna imena i dokazi zasad nisu izneti.

Ipak, ako je VMRO-DPMNE zaista odbila zakon o zabrani dvojnog državljanstva za funkcionere, to samo po sebi je politički signal. Zašto stranka koja zvanično gradi identitetsku platformu protiv bugarskih aspiracija odbila bi zakon za zaštitu sopstvenih funkcionera od dvojne lojalnosti?

Za makedonskog birača, ovo je dobar momenat da se postavi pitanje koje političari iz svih strana izbegavaju: koliko zaista ljudi u makedonskim institucijama ima pasoše zemalja koje otvoreno lobiraju protiv makedonskih nacionalnih interesa? Ne samo bugarske - već i grčke, srpske, druge. Spisak ne postoji kao javan dokument. I to je svesna odluka.

Na kraju, dok stranke koriste bugarske pasoše kao oružje u međusobnim obračunima, obični građanin čeka odgovor: ko zastupa njegove interese? Zato što su i SDSM i VMRO-DPMNE u poslednjih 30 godina svoje funkcionere štitili - ne građane. Zašto bi ovaj put bilo drugačije?