Španska glumica Silvija Abaskal sa 47 godina prvi put otvoreno govori o trenutku koji joj je promenio život - moždanom udaru u garderobnoj sobi na Festivalu u Malagi 2011. godine. Bilo je pre gala-večeri. Imala je 32 godine. I jedino zato što nije bila sama u hotelskoj sobi, preživela je.

„Bilo je kao vulkan u mojoj glavi. Osećala sam vatru, kao da mi krvare uši”, opisuje Abaskal. Hemoragijski moždani udar, pogođena leva hemisfera. Dodatna sreća - Bolnica Karlos Haja bila je pet minuta od mesta festivala.

Među svim istinama ove priče - ona koja najviše boli: „Da mi se desilo u hotelskoj sobi deset minuta ranije, ne bih bila živa da ispričam”. Slučajnost, ne plan. Ne pozvani refleks. Samo zbir minuta i ljudi.

Posle udara usledile su dve godine rehabilitacije u javnoj ustanovi. Koordinacija, ravnoteža, kretanje - sve je morala ponovo da uči. Leva hemisfera mozga kontroliše desnu stranu tela i govor, a kod nje je to značilo ponovnu izgradnju najosnovnijih funkcija. Prvo veliko pojavljivanje pred javnošću napravila je na Goja nagradama 2012. godine - i za mnoge je tada postala primer toga šta znači lični povratak bez pompe.

Danas Abaskal igra u dramskoj seriji Entre Tierras i majka je ćerke po imenu Leona, koja ima 8 godina. Zašto progovara sada o nečemu što nosi 15 godina? Možda zato što se u Španiji, kao i kod nas, moždani udar u tridesetim godinama i dalje tretira kao nešto što se događa drugima. Događa se. Događa se sve češće. I javne priče o tome menjaju način na koji ljudi traže pomoć.

Jednu rečenicu iz intervjua treba svako da zapamti: „Ogromnu sreću sam imala što mi se desilo okruženoj ljudima”. To nije filozofija - to je pedagogija. Moždani udar se igra u minutima. Kad si sam, šansa za preživljavanje pada drastično. Poznavanje simptoma i brzo zvanje pomoći spasavaju živote. Ostalo je sreća - koju je Abaskal dobila obema rukama.