Palata Dorija Pamfili u Rimu ima više od 1.000 prostorija, a princezu koja je čuva usvojili su iz sirotišta u Londonu: dom sa Velaskezom, Karavađom i Ticijanom

U samom srcu Rima, na elegantnoj Via del Korso, ceo jedan blok istorijskog centra zauzima Palaco Dorija Pamfili. U njoj je čuvena Galerija, jedna od najvažnijih privatnih umetničkih zbirki na svetu. Palata je u rukama porodice od XV veka, a preuređivana je sve do kraja XIX veka. Danas o njoj brinu princeza Gezine Dorija Pamfili i njen suprug Masimilijano Floridi. Za njih, ipak, ovo nije prvo muzej, nego dom - koji je, slučajno, i muzej.

Više od hiljadu prostorija, a dom je samo jedno krilo

Palata ima više od 1.000 prostorija, od kojih je za javnost otvoren samo deo, i jedna je od najvećih stambenih palata u Rimu. Bračni par živi u najintimnijem krilu, sa privatnom baštom, odvojeno od staze posetilaca. Tamo provode tri dana u nedelji, a ostatak godine žive u svojoj kući na selu. Ispada da i princeze imaju vikendicu - samo što gradski stan ima hiljadu soba.

U privatnom delu nema muzejske hladnoće. Engleska soba, sa portretom Meri Aleteje Talbot, grofice od Šrusberija, služi za druženje. Veliki trpezarijski sto postavljen je viktorijanskim priborom za jelo, porcelanom iz Majsena i kristalom Bakara. Kamin krasi pejzaž Pjetra Teste, a po sobama stoje skulpture, čembalo i kreveti u toplim, crvenim tonovima - prostori u kojima se živi, a ne samo gleda.

Papa koji visi u malom kabinetu

Najčuvenije delo u palati ne stoji u velikoj sali, već u malom kabinetu. To je portret pape Inoćentija X koji je naslikao Dijego Velaskez, predak porodice - jedno od najznačajnijih portretnih dela XVII veka. U drugim prostorijama vise dela Karavađa i Ticijana, stoje rimske skulpture, tu je kupatilo koje je ukrasio Anibale Anđelini, a u glavnoj sali dominira „Dedal i Ikar” Ludovika Lane.

Usvojena čuvarka

Gezinina priča je možda najneobičniji deo cele palate. Šezdesetih godina iz katoličkog sirotišta u Londonu usvojili su je princeza Orijeta Dorija Pamfili i britanski pomorski oficir Frenk Pogson. Na isti način usvojen je i njen brat Džonatan. Roditelji su je vaspitali da bude „čuvarka” porodičnog nasleđa - nešto što su oni videli kao odgovornost, a ne kao privilegiju. U domu su se negovali ekumenizam i milosrđe, a njena majka je oko 40 godina volontirala u nevladinoj organizaciji povezanoj sa FAO.

Gezine je studirala poslovno upravljanje i vodila porodična imanja. Formalno obrazovanje iz istorije umetnosti nema, osim onog iz škole. Kada joj se otac razboleo 1991. godine, preuzela je izdavanje u zakup i nadzor nad restauracijama. Princeza koja upravlja palatom kao poslovnim poduhvatom - i to otvoreno kaže.

Muzej koji je gubio novac

Kada se 1992. udala za Masimilijana, on je preuzeo vođenje muzeja, koji je tada poslovao sa gubitkom. Gezine priznaje da je u jednom trenutku predložila da se muzej zatvori za javnost i otvara samo uz prethodnu najavu. Masimilijano je ubedio porodicu da umesto toga proba promene - i finansije muzeja su se popravile. Ona ga naziva svojom „stenom” i kaže da se dopunjuju: ona je praktična, on je umetnička duša.

Masimilijano je stalni đakon u Katoličkoj crkvi i saslužuje na misi u kapeli palate, u kojoj se nalaze freska Tomaza Minardija i krst od slonovače među relikvijama. Upoznali su se posle koncerta u Oratorio del Gonfalone u Rimu i venčali se u roku od godinu dana. Pre toga je volontirao u rimskom Karitasu, delio obroke beskućnicima i radio sa mladim zavisnicima od droge.

Četiri ćerke i nijedna u biznisu - za sada

Par ima četiri ćerke. Ana radi u organizaciji događaja i očekuje se da se priključi galeriji. Orijeta se obučava za bibliotekarku kako bi katalogizovala staru biblioteku na Pjaci Navona. Elisa je pevačica i autorka pesama koju zanima muzikoterapija, a Irene je završila master studije iz mjuzikla u Londonu i sanja o pozornicama Vest Enda. Nijedna još ne radi direktno u porodičnom biznisu.

Palata u međuvremenu živi i izvan zidova Galerije: izložbe savremene umetnosti, promocije knjiga i koncerti povezani sa delima koja je porodica podržavala kroz vekove. Novo partnerstvo sa Rimskom operom postavilo je Hendlov oratorijum „Il Trionfo del Tempo e del Disinganno”, čiji je libreto napisao predak, kardinal Benedeto Pamfili.

Niko od nas nema Velaskeza u hodniku, ali lekcija sa Via del Korso važi i za stan od šezdeset kvadrata: dom nije muzej ako se u njemu ne živi, a nasleđe je posao, ne trofej. Koliko porodičnih kuća propada zato što svi žele da budu naslednici, a niko ne želi da bude čuvar?