Arben Taravari traži promenu teksta na spomen-ploči za branitelje iz Vejca. Sporne su reči "albanski teroristi". Zahtev je iznet javno - i jednim potezom otvorio jednu od najbolnijih tema u Makedoniji.

Spomen-ploča u kasarni obeležava mesto gde su poginuli pripadnici makedonskih bezbednosnih snaga u sukobu iz 2001. godine. Tekst je još uvek napadače imenovao kao "albanske teroriste". Za mnoge na makedonskoj strani to je istorijski tačna formulacija. Za mnoge na albanskoj strani to je uvredljivo uopštavanje koje stigmatizuje ceo etnički kolektiv.

Nikola Misajlovski je, sa druge strane, odao počast spomen-ploči bez komentara teksta. Dva gesta - Taravari traži promenu, Misajlovski ćuti i polaže cveće - govore sve o stanju makedonsko-albanskih odnosa u 2026. godini. Dvadeset pet godina posle sukoba, nijedna strana nema usaglašenu verziju onoga što se zaista desilo.

Šta znači "albanski teroristi"? U pravnom smislu - ljudi koji su vodili oružani napad na državne institucije. U političkom smislu - formulacija koja jednom rečju zbirno obuhvata sve uključene, bez diferencijacije. Da li je problem u reči "teroristi" ili u reči "albanski"? To je suštinsko pitanje.

U evropskom kontekstu, tekstovi spomen-ploča često se menjaju posle decenije. Nemačka, Francuska, Španija - sve su menjale svoje formulacije više puta, kako su istoričari davali drugačije interpretacije. Balkan to ne radi. Ovde se tekstovi pišu jednom i stoje kao sveti.

Rezultat je ono što vidimo danas - Taravarijev zahtev, ćutanje Misajlovskog, i nula napretka u razumevanju prošlosti. Ako ova zemlja ne može da nađe zajednički jezik za ono što se desilo 2001. godine, kako će naći zajednički jezik za budućnost? Pitanje je retoričko. Odgovor je u očima svakog mladog čoveka koji se iseljava iz ove zemlje - ne verujući da će ovde biti zajedničke budućnosti.