Donald Tramp ponovo je posegao za najglasnijom mogućom pretnjom: "Hiljadu raketa je spremno i usmereno ka Islamskoj Republici Iran, a hiljade drugih slede ako iranska vlada nešto preduzme." Povod - navodni plan za atentat na njega.

Američki predsednik preko svoje mreže poručio je da su naredbe već izdate i da je vojna mašinerija "spremna, voljna i sposobna" da u potpunosti uništi sve delove Irana u roku od godinu dana. Retorika koja zvuči apokaliptično - ali koju kod Trampa već poznajemo kao stil, a ne uvek kao najavu stvarnog dejstva. Pitanje koje trezveni čitalac postavlja jeste: koliko je od ovoga plan, a koliko predstava za domaću publiku?

Paralelno sa pretnjama, došao je i konkretniji potez - nove sankcije. Na meti je Ali Ansari, iranski bankar sa sedištem u Dubaiju, kao i 13 lica i subjekata povezanih sa vrhom iranske vlasti, plus tri menjačnice. Prema američkom trezoru, Ansari je koristio javne pare da gradi imovinu i biznise u inostranstvu u korist iranskih vlasti i Revolucionarne garde. Sankcije su tiše od raketa, ali često snažnije - pare su krvotok svakog režima.

Teheran nije ćutao. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči optužio je SAD da su novim sankcijama prekršile prethodni dogovor, dok je glavni pregovarač poručio da je Iran spreman za "potpunu odbranu" i da se neće predati. Obe strane govore povišenim tonom, a između njih stoji krhko primirje za koje se čak i ne slažu da li postoji.

Zašto nas se ovo tiče? Zato što eskalacija između SAD i Irana ne ostaje zaključana u Zalivu - udara po cenama nafte, po stabilnosti celog jednog regiona i po nervozi tržišta koju oseća i mala ekonomija poput naše. Kad se dvojica velikih igraju sa hiljadu raketa, mali na marginama uvek plaćaju posledice, čak i bez da ispale ijedan metak.