U Turskoj sve više žena umire, a sve manje pitanja se postavlja. Samo u aprilu 2026. godine, prema platformi „Zaustavimo femicid", registrovano je 26 femicida, a još 23 žene preminule su pod „nejasnim ili sumnjivim okolnostima". Za celu 2025. godinu, broj ubijenih žena je najmanje 294. Ali iza svake statistike stoji pitanje koje država očigledno ne želi glasno da postavi.

Najveći deo žrtava ubijaju sadašnji ili bivši partneri i rođaci - muževi, momci, članovi porodice. A zajedničko kod mnogih od njih je zastrašujuće poznato: žena je htela da ode, da odbije pomirenje, da zadrži svoj novac ili svoju odluku o trudnoći. Drugim rečima, kažnjena zato što je htela da raspolaže sopstvenim životom.

Ono što aktiviste najviše uznemirava jesu smrti proglašene samoubistvima - padovi sa prozora i balkona, za koje porodice, advokati i udruženja tvrde da su istrage pune „logičkih nedoslednosti, protivrečnih iskaza i nedovoljno prikupljenih dokaza". Kada jedna žena bez ikakvih znakova krize odjednom „skoči" sa trećeg sprata, a istraga se zatvori naprečac, pitanje nije da li je nešto sumnjivo - nego zašto niko ne želi da gleda.

Institucionalna pozadina čini sliku još tamnijom. Turska se 2021. godine povukla iz Istanbulske konvencije - upravo dokumenta Saveta Evrope namenjenog da štiti žene od nasilja. Otada, kažu udruženja, istrage su oslabile, a kazne za napadače blaže. Kada se država odriče alatke za zaštitu, poruka počiniocima je jasna.

Za čitaoca ovih prostora, ovo nije daleka turska priča. Nasilje nad ženama, ućutkivanje porodica, istrage koje „ne nalaze ništa" - sve to zvuči bolno poznato i na Balkanu. Razlika je samo u brojkama i u tome koliko glasno neko sme da progovori. Pitanje koje ostaje nije samo tursko: koliko signala treba ignorisati pre nego što jedna smrt prestane da bude „nejasna okolnost"?